Француско царство на челу са Наполеоном Трећим, подржавајући политику кнеза Михаила, перципирало је Србију као Пијемонт на Балкану који би требало да окупи све јужнословенске народе, укључујући и Бугаре, а све у оквиру сопственог плана за решење источног питања у југоисточној Европи. Полажући наде у Србију да ће пресудно утицати на уједињење Босне, Херцеговине, Црне Горе и Бугарске, француски министар иностраних послова Тувнел надао се да ће на тај начин бити обједињени интереси целокупног словенског становништва у Хабзбуршкој монархији. Аустрија се енергично противила овим плановима, сматрајући да никако не може допустити проширење Србије која би тиме постала привлачан центар и за Јужне Словене у Двојној монархији.
Након пораза у Француско-пруском рату (1870–1871) француска политика је дуже време била потиснута из југоисточне Европе. После смрти кнеза Михаила и руска политика у југоисточној Европи заузимала је нове позиције. Руска влада почела је преносити тежиште своје политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса, те су могли боље послужити непосредним стремљењима званичног Санкт Петербурга.
