Ustanak u Banatu 1594. godine bio je prvi srpski ustanak protiv turske vlasti. Taj pokret banatskih Srba protiv Osmanlija bio je neposredan povod turskom Sinan-paši da spali mošti srpskog svetitelja Svetog Save na Vračaru, u blizini Beograda.
Na čelu banatskih Srba u vremenu između predaje Banata Turcima (1551-1552) i banatskog ustanka (1594.) bile su samosvesne vođe vojničkih družina. Srbi u Banatu bili su privilegovan vojnički narod sa znatnom samoupravom koja je činila tursku vlast dalekom. U Banatu je tada postojala gusta mreža pravoslavnih manastira (Vojlovica, Mesić, Zlatica, Hodoš, Drenovac, Sveti Đurađ) koja je od vremena obnove srpske crkvene organizacije u Turskoj (Pećka patrijaršija 1557. godine) obnovila samosvest banatskih Srba (U „vekovima vere“ kolektivna svest nosila je uvek religijsko osećanje). Na vest o velikom turskom porazu kod Siska (1593.), ustanak banatskih Srba počeo je u vreme „dugog rata“ (1593-1606). Položaj privilegovanih vojničkih družina uoči „dugog rata“ bio je znatno pogoršan i vođe vojničkih skupina u Banatu pokrenule su ustanak na prve znake turske slabosti. Petar Majzoš, jedan od hajdučkih vođa, napadom na Vršac dao je znak za početak ustanka marta 1594. godine. Ustanak Srba u Banatu bio je masovan. Marta meseca 1594. ustanici su zauzeli Bečkerek. Četiri puta su ustanici u velikim bitkama, od kojih je najveća ona kod mesta Pretaja, pobeđivali Turke. Sva veća mesta u Banatu, sem Temišvara, nalazila su se u rukama ustanika. Mnoge snažne ličnosti iz redova banatskih Srba pojavile su se u ustanku kao njegove vođe (Sava Temišvarac, Velja Mironić, Đorđe Rac Slankamenac).
Banatski ustanak silno je odjeknuo i među Turcima i u hrišćanskom svetu. Na dvoru austrijskog cara Rudolfa Drugog govorilo se o pobedama banatskih Srba. Nemački, francuski i italijanski hroničari pisali su o pokretu Srba u Banatu. Sami ustanici tražili su susret sa vojskovođama Rudolfa Drugog, ali se ustanak suštinski oslanjao na Erdelj. Erdeljski zapovednik Ferenc Gesti podsticao je Srbe na ustanak. Lugoški ban Đerđ Palotić snabdevao je ustanike oružjem. Vršački vladika Teodor Tivodorović boravio je kod erdeljskog vladara Sigismunda Batorija (Báthory Zsigmond) tražeći pomoć za ustanike. Erdeljskom vladaru banatski Srbi slali su trofeje i proglasili ga svojim kraljem. Vojnici Sigismunda Batorija prelazili su u Banat i borili se zajedno sa banatskim ustanicima protiv Turaka. Tako su banatski Srbi svoj pokret vezivali za opštehrišćansku borbu protiv Turaka.
Banatski ustanak okrnjio je samosvest Turaka. Prvi put posle pada srpske despotovine (1459.) Srbi su se pobunili protiv turske vlasti. Reakcija Osmanlija na ustanak u Banatu bila je surova. Sinan-paša iz Mileševe uzeo je mošti Svetog Save i spalio ih na Vračaru, kod Beograda, pred očima banatskih ustanika. Srpski ustanak u Banatu uključio je Mađare iz Erdelja i Rumune. Kao posledica susreta slovenskog i romanskog sveta u Banatu i Karpatima negovana je verska istovetnost što je narode u vekovima hrišćanstva činilo bliskim. Učešće rumunskog elementa u ustanku i saradnja sa erdeljskim vladarem i staležima davali su ustanku obeležje opštehrišćanske borbe protiv Turaka. Uzrok propasti banatskog ustanka nalazi se u podelama vođa ustanka i prirodi vojničkih skupina koje su samostalno hitale za plenom. Ustanak tako nije imao objedinjujuću vojnu strategiju. U odlučujućoj bici kod Bečkereka jula 1594. borilo se 4.300 ustanika protiv 36.000 Turaka i poraz je bio neminovan.
Iza poraza došla je turska osveta. Stanovništvo Banata bilo je izloženo iseljavanju i zatiranju. Vršački vladika Teodor Tivodorović živ je odran. Preživelo srpsko stanovništvo pomerilo se ka severu. Istaknute vođe ustanka, sa svojim četama, kao najamnici u naredne dve decenije učestvovale su u svim nemirima, ratovima i četovanjima koji su zahvatili srednjeevropski prostor. U kolektivnoj istorijskoj i mitskoj svesti srpskog naroda ne postoji sećanje o banatskom ustanku, iako je on prvi pokret Srba protiv turske vlasti. Srpska pravoslavna crkva, koja je velikim delom oblikovala mitsku svest srpskog naroda, spaljivanje moštiju Svetog Save odvojila je od toka banatskog ustanka. U XIX i XX veku, kada je građena kolektivna svest o prošlosti, banatski ustanak se nije pominjao, jer se dogodio van tzv.“matice“ i njegovo poimanje nije bilo u interesu tzv. „dvorske istoriografije“ koja je početke borbe protiv osmanlijske vladavine tražila u Šumadiji, na početku XIX veka.
Masovni pokret Srba u Banatu protiv turske vlasti nije bio moguć bez duhovne obnove koja je inicirana delatnošću Pećke patrijaršije. Prostor duhovne obnove bio je širok i obuhvatao je pored Srba u Banatu i Srbe Srema i Bačke. Manastiri u Banatu i Sremu bili su sedišta obnovljene duhovnosti. Na prostoru Fruške gore u XVI i XVII veku postojalo je mnoštvo pravoslavnih manastira (Kuveždin, Beočin, Bešenovo, Divša, Grgeteg, Jazak, Krušedol, Mala Remeta, Velika Remeta, Staro Hopovo, Novo Hopovo, Petkovica, Privina Glava, Rakovac, Šišatovac, Vrdnik). Za neke od njih se zna vreme nastanka i ktitor (Krušedol – Brankovići Maksim i Angelina, Grgeteg – Vuk Grgurević); o nekim manastirima postoji predanje o ktitoru (Velika Remeta, Bešenovo – kralj Dragutin Nemanjić, Divša – despot Jovan Branković), a većina njih se prvi put pominje u turskim tefterima iz XVI veka. Fruškogorski manastiri bili su središta srpske kulture i duhovnosti. Mošti svetitelja čuvane su u nekima od njih što im je davalo poseban značaj (Brankovići u Krušedolu, mošti Svetog Stefana Štiljanovića u Šišatovcu. Od 1697. godine mošti kneza Lazara u Vrdniku, a od 1705. mošti cara Uroša u Jasku
