Sećam se kao da je juče bilo tog razgovora sa specijalizacije…
Sedeo sam u sobi za specijalizante na Odeljenju za lečenje bolesti zavisnosti…i Profesorka mi je rekla da bih mogao…ako nemam ništa drugo da radim…da porazgovaram sa Đoletom…da ću dosta naučiti…
Đole je bio sredovečni čovečuljak…šezdeset kilograma sa sve krevetom…sasvim jasno i na prvi pogled…i po očima i po osmehu iz familije Dobričina…vlasnik jedne od onih malih Birtija…u koje se obično silazi par stepenika niže za ulice…i visinski i životno…i legenda što i tog dela Beograda odakle je…što i odeljenja za lečenje alkoholizma…gde se po rečima Profesorke „leči“ još od kad je ona bila na specijalizaciji…
Jedan od onih ljudi koje svi znamo…
Miran…tih…povučen…blag…i uvek sa osmehom…koji nose samo najtužniji ljudi…
Nikad se nije ženio…
Nije imao dece…
Tata mu je bio isti kao i on…
Od njega je nasledio i birtiju i sklonosti…
Mama mu je umrla rano…sigurno ne od radosti i lepog i mirnog života…
Nikad nikom zlo nije naneo…
Osim…kako to obično i biva kod takvih ljudi…sebi…
I sećam se tog trenutka…dok sam sedeo na stolici pored njegovog kreveta…gledao njegovu dokumentaciju i shvatio analizirajući te proklete brojke iz njegove laboratorije…da Đole baš i neće još dugo…i da se jetra nakon tridesetogodišnje natčovečanske borbe sa alkoholom jednostavno predala i digla ruke…i konačno izgubila bitku…kad sam ga pitao – „I dobro kako ste sad? Kako vam je?“
A Đole se zagledao u daljinu…onim pogledom koji uvek imaju pacijenti koji znaju da je kraj blizu i rekao – „Pa doco znaš kako…alkohol mi je sve uzeo“…sa nekom setom i tugom u očima…što mi je bilo sasvim logično u tim okolnostima…ali opet i sa nekim neobičnim mirom i prihvatanjem neminovnog…nakon čega se to isto lice sasvim neočekivano ozarilo i nasmešilo i samo su potekle kao lavina reči sa njegovih usana…
„Ali je PUNO I DAO…
Voleo sam tu svoju Birtiju…
Voleo sam da stojim iza tog šanka…kao da upravljam nekom svemirskom letelicom…
Voleo sam da ugošćujem sve te ljude…
Propalice i akademike iz tog mog kraja…
Voleo sam sav taj grohot…sve te šale koje nikom treznom nikada ne bi bile smešne…ali smo mi uvek umirali od smeha…i imali neki svoj jezik i interne šale…i način humora…i provoda…
Voleo sam da pojačam tu našu muziku oko ponoći…
Voleo sam sve te žene koje su tu dolazile…
Nisam naravno hteo nijednoj da upropastim život time što bih je oženio…ali sam puno njih baš znao da usrećim ovako na kratko…a znale su i bogami i one mene doktore…eh čega je sve tu bilo…
Voleo sam tu večitu mladalačku atmosferu…u kojoj se sve sme…i nema nikakvih teških priča…mračenja…niti odgovornosti…
Pa dobro…
Tridedet godina sam tu ostavio…
Šta sad hoću više…
Šta je tu je…
Bila je to jedna sjajna Vožnja…“
Sećam se kako sam samo ostao zaleđen…
I kako mi je samo prozujala kroz glavu ona divna Hipokratova misao stara preko dve hiljade godina koja kaže da „pre no što počneš nekoga da lečiš prvo ga pitaj da li je spreman da se odrekne onoga što ga je razbolelo“…
I pomislih…
Kako sam nakon tog razgovora shvatio nekoliko stvari…
Ko sam ja da nekome sudim zbog načina na koji je odabrao da živi…dok god nikoga drugog ne ugrožava…što je muški i čovečno…
I da nikad ne treba nekoga lečiti ako samo mi želimo da to lečenje uspe…a ne i taj neko…
I na kraju…
Kako su alkohol i život slični…
Na kraju će nam svakako uzeti sve…
I daće nam sasvim sigurno našu porciju ružnog i bolnog i teškog….
Ali kako je baš zbog toga i od presudne važnosti da i mi od njega uzmemo ponešto…
Malo osmeha…
Malo ljubavi…
Malo strasti…
Malo uživanja…
Malo provoda…
Malo lepog…
Malo ludih noći…
Malo radosti…
Čisto da bude makar i malčice pošteno…
I fer…
I približno jednako na kraju…
I čisto da bismo i mi mogli mirno da pođemo dalje…
Čika Đole…nek ti je laka zemlja…i nek ti je lepo sad za nekim Gornjim Šankom…
Nek su tu i dalje tvoja tri najbolja ortaka…
Duhovita i draga…
I neka prelepa simpatija kojom si sasvim opčinjen…
I koju pokušavaš da nasmešiš i oduševiš…
Nek muzika trešti…
Nek se nazdravlja…
I nek je grohot svuda oko vas…
Hvala za edukaciju…
U pravu je bila moja Profesorka…ne može se psihijatrija iz knjiga naučiti…
Kad stignem gore…
Znam tačno gde ću na kafu i rakijicu…
Čuvajte mi mesto… 😀
Dr Vladimir Djuric
