Перошевић, ЊЕГОШ!

• ЊЕГОШ –

Тамо неђе у високе горе
Ђе још људи о јунаштву зборе
У високе кланце и ждријела
Има једна малена капела
Над њом пушу оркани и буре
Над њом лете орлушине суре
Горске виле, соколови сиви
И свак јој се с поштовањем диви
Кад су дани прохладни и бурни
Ту облаци надвију се тмурни
А кроз греде и литице стрме
Муње бију а громови грме
А ноћ над њом кад се спусти глува
И кад вјетар престане да дува
Хладна киша тад почне да сипа
Врховима српскога Олимпа
Ал то није киша него сузе
Што их грчке проливају музе
И са њима квасе са небеса
Прах земаљски пјесничкога Зевса
Што је снагом свог ума и пера
Засјенио великог Хомера
Ту на врху ловћенскога виса
Лежи онај што је лучу писа’
Лежи мудрац што му нема премца
Славни отац “ Горскога Вијенца“
Својој души искајућ лијека
Писао је “ Ноћ скупља вијека“
Васиони тражио је смис’о
Док је „Српско Огледало“ пис’о
У рају је задивљиво претке
Мудрацима ствар’о загонетке
Дотицао зв’језде и комете
Славни га је величао Гете
Ту с висина српског Акропоља
Пуца поглед на шуме и поља
А дух славног Петровића Рада
Још с Ловћена Српском Спартом влада
Његове су неумрле сјене
Роду српском уткане у гене
А Ловћен се са његовим гробом
Уздигао над самијем собом
О велики пјесниче и диве
Ти и мртав стојиш међу живе
Два вијека уз пјесму и струне
Српски народ у тебе се куне
Својим умом народне си масе
Опјанио српски горостасе
Кад ко мудро збори или пјева
Свака му је кажу Његошева
А за момка лијепог к’о слика
Људи кажу исти је владика
Бога моле све Српкиње младе
Син да им је као Томов Раде
О највећи словенски поето
Име твоје Србину је свето
Твоје риме дубоке и течне
Трагове су оставиле вјечне
Од рођења па до саме смрти
Вас наш живот око њих се врти
Кажу неђе давно да си рек’а
“ Част и брука живе довијека „
Једна твоја збори нам поема
Да људскости у човјеку нема
Кад му “ Закон лежи у топузу „
“ Жена лаже кроз плач и кроз сузу „
Када себе огрне гријехом
“ Трговац ти лаже са смијехом „
Не вјеруј му тада шта ти каже
“ Нико крупно ка’ Турчин не лаже „
А пјесничка понесе те машта
Кад рече “ Да се имо рашта
Родит онај који вјечно живи „
Те се томе свак и данас диви
Орах зубу , воћка да је тврда
И ко мало стоји на врх брда
Види озгор и више и боље
Од онога који стоји доље
Ти си писо за свога живота
“ Да вражијег не бојиш се кота
Па да га је к’о листа на гори
Него да те зло домаће мори „
Још нас твоја мудра пјесма учи
Да “ Мед нико не попи без жучи „
Да кроз ц’јелу историју нашу
“ Чаша меда иште жучи чашу „
Много тога рек’о си да ваља
“ Страх животу често образ каља“
Твоја света писала је рука
Да у руке Мандушића Вука
Свака пушка убојита биће
Ти си зора која Српству свиће
Твоје пјесме дубоке и дивне
Српском роду најљепше су химне
С којима је ране своје вида
Ти си наша икона са зида
У несрећи у тузи и жалу
Што нас учи части и моралу
А перо је можда слабо моје
Да о теби пише и да поје
И за твоје да казује дјело
Ал ме српско срце понијело
Да напишем ипак ријеч – двије
Ти си нашег народа геније
Људска дика и пјеснички колос
Српског рода заклетва и понос

Перошевић