НА ПРЕСТОЛУ СРЦА
Кад истина крене и из ока потече
назад се врате сјећања стара
слике оживе и започну плес
свака од њих већи немир ствара
У грудима стегне осјетиш тежину
ону јаку бол од које све пуца
кад изгубиш неког себи много битног
ко ће увјек бити на престолу срца
И живиш тако све будуће дане
прошлошћу огрнут и заробљен њоме
не видиш пред собом отворена врата
јер би да се вратиш, али немаш коме
Лутањима твојм не види се краја
само вртлог сећања по цести те вуче
и док живот јури, немилице хита
ти живиш још увјек оно своје јуче
Помоли се Богу и три пут прекрсти
осмјехни животу отвореног ума
на престолу срца нови неко биће
када и ти скренеш са погрешног друма!
ЛИДИЈА М.
20.11.’24.г
