Главни лик, професор Голуб Голужа, није зликовац из идеолошких романа — он је ситни трик-мајстор, школовани дезертер емоција, дублер живота који сјајно игра улогу успешног, морално уравнотеженог човека. Иза учтивости крије се џепарош душе: човек који је научио да краде пажњу, захвалност, туђе поверење — све осим новца, јер њему није потребан плен већ потврда да је надмудрио.
У првој сцени, изграђеној као сновиђење, приповедач се сусреће са старим познаником. Васкршњи поздрав претвара се у иронију, дијалог у полемику, а меморија у оружје. Голужа се брани хладно: “Свет је такав! Ко не узме, остаје празан.” Он нема кајање — само рачуницу.
Његов CV нема место за образ, јер он не вреди на тендеру, у биографији, у институционалном свету који презире прошлост и клања се победи.
Вујовићев стил је брз, искричав, често на ивици књижевне сатире и сведочења. Његов “Чопави Хомер” није само алтер его — он је дух времена, глас оних који више не желе да ћуте. Он не осуђује Голужу — он га бележи. Архивира. Меморише за литературу, кад га историја заборави. У томе је снага ове прозе: у спајању анегдоте и истине, карактера и метафоре, личног и општег пада.
Џепарење L.t.d. је књига за оне који су некада веровали у ред, у пријатељство, у смисао. За оне који се питају где су нестали. И за оне који знају — јер су већ покрадени.
