КАДА  ЈЕ  ВЕЛИКИ  ВОЈО  БИО  ВОЈО МАЛИ

Велики народи имају привилегију да мијењају свијет својом величином и великим поједнцима, а мали народи немају тај избор, свој значај остварују искуључиво великим појединцима, или остају невидљиви. Код великих људи велико је то што не морају непрестано да доказују своју величину, то чине њихова дјела сама, а они онда могу бити једноставни, непосредни и слободни од сујете, такав је био велики Војо Станић. А тај велики Војо, некад је био мали. Ако је тачна мисао која се приписује Фројду да је „дијете отац човјека“, онда је то исто дијете први професор сликару. Војо је и то упарво био дијете, сликар и професор игре на сликарском платну.

У познатим свјетским галеријама од Рима до Париза, Лондона преко Осла, Њујорка, Вашингтона,   Њуделхија до Токија, и многих бијенала широм планете велики Војо представљао је једну малу, а велику земљу Југославију. Унутар те земље престављао је један град Херцег Нови, а унутар тог града његов микрокосмос Шквер. А многи заборављају, оно што је за писца овог текста представљао, стари Никшић. Оно што се пренебрегава, да је сликар који постао амблем медитеранског формиран је у Никшићу. Многи данас не би повезали медитеран и континентални Никшић. Фернан Бродел најпознатији теоретичар Медитерана се не би сложио, сматрао је да медитеран залази дубоко у континент. Питање је гдје је граница Медитерана, тамо гдје престаје расти маслина или нека друга биљка. Стари Никшић из Војовог времена и мог дјетинства имао је причу и слику медитерана, која је после препричавана на војовим сликама. Структура ренесансног и медитеранског града којом је Јосип Сладе обликовао Никшић- велики трг у који се сливају улице на којима се одвијају бескрајне приче, пуне хумора, емоција, сусрета и драме.  Такав је био мали а велики свијет у коме је велики сликар као мали и упијао прве утиске. Тај град је био је заиста зивописна фелинијевка позорница.
     Посједујем два најпознатија свјетска часописа за умјетност, италијански „Арте“ и амерички „Салмагунди“ који излази у Њујорку, који су Воја Станића представљали као највећег сликара оног времена. Овај умјетник, пун медитеранске топлине, чија је умјетност извирала из живота, а чије су слике испуњене добронамјерним хумором, изазивале су пажњу и одушевљење познавалаца  и  поштовалаца умјетности  из читавог  свијета.



 Живот овог великана умјетности трајао је читав вијек и годину више, а да ни један трен свога живота није потрошио узалудно. Када сам спознао суштину Војовог умјетничког стваралаштва, дружећи се од дјетињства, младости и једн период у зрелом добу, увјерио сам се да велики умјетници откривају нас у нама самима. Војова генијалност није само на његовим платнима, већ како је посматрао околни свијет  са  реалношћу, а његова  моћ запажања била огромна када би је изражавао кроз зајебанцију, што била својеврсна збиља. Ко је једном повео разговор разговор са њим, био је одушевљен као да је гледао његове слике, јер је његово стваралаштво извирало из медитеранског миљеа, пуног сунца и радости, а на његовим сликама, трептио је смијешак, његови типови су упитно разроки, врљави, избечених очију, радознали, неки намигују, неки се кревеље, голе жене,     разголићена дупенца дјевојака које се шетају Шквером, баш испод Војова прозора гдје слика, дјеца скачу за лоптом, једрилице, купачи, сунце, море, музика, свирачи, плесачи, мјесец, све пуно радости и љубави. Ниједно сунце није такво какво је на Војовим сликама. Било која слика  када се гледа, а ликови на њима као да чекају твој одговор, шта ти мислиш о томе и шта видиш? Никада није сликао ради изложбе. То је била његова потреба[i] Без обзира, на разноликост и раскошност ликова, боја и свјетлости, никада није напуштао  свијет реалности, он је дубоко био у њему. Његов хумор на сликама супростава се насиљу, безумљу и глупостима, уништавању људских вриједности. Није волио култ личности, каза би да је Бог једини култ личности који нас не понижава. Војо није измишљао на његовим сликама неки други свијет. Не, није га измишљао, он је био око њега,  и живио је 101. годину у том свијету у којем се највише радовао и забављао када је стварао. Био је читав у својим сликама и као човјек и као умјетник, мислилац и визионар, а све је изражавао кроз хумор који је био изузетан. Знао је да збија више шала на свој рчун, него него на рачун других, а посебно је духовито знао да збија шале на рачун Црногораца. То је приличило генију без комплекса  и народу којем припада, а нико га  снажније није знао да  брани, као што је то  чинио Војо Станић.     
     Својим ведрим и хумористичким опажањима није бјежао од стварноси ни за трен, а  његови ликови на сликама су необични, као што је Војо био необичан и сликар и човјек. Велики дио живота, од дјетињства, младости и вријеме зрелости   писца ових редова, везана су сјећања на наше дружење, казао је да ће то овјековичити  и сликом што је и учинио.

 Та слика је  на  Бијеналу у Венецији била међу запаженим, описујући реалност и смисао живота. Посјетиоци били су одушевљени духовиташћу, а гледаоци су закључили да је по изразу лица пацијента избјегнут страх стоматолошке столице.  
    Наши разговори били су проткани хумором, за оне који би нас слушали, утисак је био да су неозбиљни, а уживали су слушајући нас, уствари била је то збиља исказана кроз духовиту зајебанцију. Војо би најчешће изводио шале на свој рчун, исмијавајући себе. Никада није започињао озбиљне разговоре, напротив, започињао би шалом, што би се рекло на свој рачун и говорио би, да они који се смију само другима, а не умију да се смију самом себи,  његов осјећај је да се не смију лијепо!  Војо  се најљепше смијао, када се смијао самом себи, а све ове особине чиниле су га Војом Великим.
    Писац ових редова, рођен деценију касније, остао је једини свједок, као први комшија у Никшићу, чија сјећања из дјетињства казују када је Војо велики, био Војо мали. С обзиром да се човјекова личност темељи у најранијем дјетињству, захавалан сам Воју, што сам од њега научио да на многа догађања, поготова на она која лансирају сујету, мржњу и оговарање, реагујем хумором.

   Сјећам се када ме је Војо са мојим оцем повео да полажем пријемни испит за упис у први разред Више реалне гимназије у Никшићу, а основне школа трајала је четири разреда, уствари био сам неодрасло дијете, када сам морао да полажем први  испит  у животу. Повео је и кћерку своје тетке Драгињу. Прво је мени постављено питање:“Како се зове ријека које тече у  Никшић из које Никшићани пију воду?  Одговорио сам, да је то Посрани поток! Тако су Никшићани звали поток који је за вријеме пролећних и јесењх киша текао поред данашњег хотела „Оногошт“, џамије, и Растоцима поред данашње безинске пумпе уливао се у ријеку Зету. Мој одговор изазвао смијех испитивача. Драгињи су поставили питање, шта све може добити од млијека, када чула мој одговор и смијех испитивача збунила се и не даје одговор. Дигао сам два прста да ја одоворим шта се добија од млијека и казао да је то сутлијаш! Сви су се заценили од смијеха. Чешће смо се сјећали тог пријемног испита.

Своју умјетничку одисеју Војо је почео вајарством. У свом дворишту у Никшићу  кресао би разне фигуре у камену, дотрчао би и посматрао шта ради. Увијек би га питао да ми каже шта ради и како се зове то што је искресао. Једном приликом сам био присутан када је правио прве удтарце чекићем и глијетом по одабраном камену. Упитао сам га шта ће да направи од тог камена? Објсанио ми је да ће направити главу са шлемом, војника Краљевине Југославије. Неколико дана сам гледао како прави ту главу. Са исклесаним фигурама, његова мајка Даница изузетно пријатна и омиљена, духовита, док је Војо вајао, а ја гледао, донијела би нам доручак да заједно једемо. Даница је на јесен, кисјелила купус у бачвама, а користила би Војове фигуре да притиска главице купуса у бачвама. Енглези су на Благовијест 1944. бомбардовањем сравнили Никшић са земљом, по наруџби партизанског штаба из Горњег поља, а највише је настрадао главни трг. Покосили су нас не само бомбама, него и метраљеским рафалима из авијона, а на главном тргу убили су 178. Никшићана међу којима 13 јединаца. Овим жртвама никада није дато никакво обиљежје, спомен плоча или назив улице, а ни црква их није никад опојила! Други дан поновљено је бомбардовање, чак бомбама од 2000 тона. Погођена је и Војова кућа, а све што је извајао, је уништено. Сасвим случајно преткла је само Војова извајана глава југословенског војника са шлемом, коју је мајка Даница користила када је кисјелила купус. Након рата, приликом ископавања и обнове порушеног трга и Војове куће, радници пронађу главу војника са шлемом, а како је стајање у бачви соли, добила је патину, понесу је „експерту“ професору историје Јовану Ивовићу за оцјену. Професор историје, „оцијени“ да Војова глава војника са шлемом, потиче из стваралаштва ране бизантијске умјетности у источном дјелу Римског Царства у периоду од 330. до доласка цара Јустијана на власт 527. а одлука Конснтина Великог, да се ова бизантијска умјетност Римског Царства пребаци и на ове просторе. Тако је цетињски музеј „обогаћен дјелом из доба Римског Царста, римским императором Аурелијаном, „рођен на нашим просторима“. У музеју, заштићен дебелим несаломљивим стаклом, чему су се годинама дивили посјетиоци цетињског музеја. Војова мајка Даница и кћерка Ксенија, кад дошли су дошли на Цетиње са пријтељима, обишли су и цетињски музеј. Даница се здржала разговарајући са пријатељим. Ксенија рзгледајући, изненађена препозна Војов рад, војника са шлемом, дотрчала до Данице и пријатеља и из свега гласа викнула:“ Мајко, дођи да видиш Војову главу из купуса!“ Књижевник Душан Костић у “Политици“ и медијима написао је неколико духовитих текстова.
   Војо би говорио да на његовим сликама није било убијања и пушака. У сјећању ми је остало да је 1942. године у Никшићу, у улици Цара Душана, отворен неки Омладински национални клуб и да је Војо на зиду цртао једну велику слику, а ја сам му држао и додавао боје. Нацртао је два мртва човјека како леже убијени. Једнога су кљуцајући разносиле јато птица великих  гавранова, а другога нијесу ни такли.
У слици је написао:“ Гавранови никад неће бити гладни, док брат брата другом зове!“Послије много година у сусретима смо обнављали сјећања. Питам Воја, да ли је сигуран да то што тврди да на његовим сликама никада није било убијања и рата? Оговорио је да је сигуран и опкладимо се да плати дупло пиће, друштву, ако будем ја у праву.  Упитам га, а шта је са оним сликом коју цртао на зиду у Омладинском националном клубу, кад си објаснио  гдје Каин убија брата Авеља? Кажем да се сјећам како цртао ту слику на зиду кад гавранови кљуцају Каина, а Авеља чувају, неће да такну. Био је запањен чега сам се сјетио. Објаснио ми је да је то библијска прича о два брата Каину и Авељу, синовима Адама и Еве и да је Кајин убио Адама који је био миљеник Бога,  док други, старији брат Каин из неког разлога не успјева да одобровољи ћудљиво божанство својим жртвама и једног дана, у шетњи пољем Кајин изненда убије брата Авеља. Зато су и гавранови, осудили убицу. Био је запањен како сам у сјећању задржао тај детаљ и објаснио је да је тада у Црној Гори био жесток братоубилачки рат, и да је то била побуда, неозрелог младића, што се никада није нашло на његовим платнима.
   Наши разговори, увијек су били проткани хумором и шалама, плијенили су оне који су нас слушали. Војо је сматрао да је техника највећи непријатељ умјетности, јер је техника удружена с неукусом. Твој и мој отац- казао би Војо- сву ту технику нијесу имали, па су јели здраву храну, и били срећни. Нијесу имали телевизију, а ми се сада навикли буљимо у телевизију сатима, што зависи о жице једног милиметра и кад се то прекине сатима у мраку буљимо као ћук !  Наши разговори били су необични, често на нивоу два вјечита дјетета. Каже му, да живимо у доба електронике, комјутера и вјештачке интелигенције, да ли ће компјутер, електроника сва ова нова техника у много чему, моћи да замјени човјека и његов мозак?
  Ја не мислим тако-одговорио би Војо- Он не може замјенити твој мозак, него ти га одузима, јер ти не употребљаваш твој, и не мислиш…Тако да техника није додатак човјеку, него обратно.Човјек је додатак техници! Компјутер данас стварно олакшава човјеку да: пише, рачуна , помоћу њега лете авијони,.. Не могу набројати гдје је све замјенио човјека…
 Кад је толики спектар, гдје све замјенио човјека – питам га- да ли ће једног дана и у сликаству замјенити човјека, рецимо тебе да се не мучиш, наручиш слику, комјутер ти је направи? Војо се у оговору сналази духовитим питањем:“Може ли се направити дијете преко телефона и комјутера? Можда и може, ја не знам!? Пошто данас имаш вјештачко око, руку, ногу, вјештачки бубрег, срце, плућа, косу, зубе и много тога. Можда  се за сто година, неће ни човјек правити на даншњи начин!?
-Него, како, објасни ми?
– Одеш у дућан и купиш све то и саставиш га!
– А, а шта је са сексом кад саставиш таквог човјека?
-Војо кроз смијех наставља да објашњава:Само ће се јебавати сељаци, који нијесу цивилизовани, а ови цивилизовани то ће то радити пеко компјутер, па ти види коме ће бити љепше?  Ја технику ипак мрзим. То је једино што мрзим, јер ту видим највећу опасност у умјетности, јер техника преузима функцију коју мора да има  човјек, укидајући задовољство стварања. Чим је купиш постајеш завистан од ње, почиње да те зајебава и сјекира, или се поквари да мора да је бациш. Све се то прави да се брзо поквари да мора да купиш нови.
Војо, види шта је све Америка успјела, шта је технологија урадила од Америке и каква јој је моћ? Не можеш тврдити да интересантније  и љепше живјети у Херцег Новом него Њујорку?
-Дођу они по мене и попере ме на „ Гласу Америке“ и питају ме како ми се допада Америка?
-Ја кажем да сам ту први пут, ево 15 дана и никад више. У Америци је  све тако „савршено“ да ја немам шта да критикујем. Перу улице сапуном, све блиста, од телефона  до дућана. Сви некуда јуре. Набили рошуле , жваћу гуму,  а још у тој јурњави набили слушалице на уши. Уђемо ја и сликар Тодор у ресторан да ручамо, мислећи да тамо нема јурњаве? Кад и тамо јуре! Изађем на улицу, осећам се као да сам им преградио тротоар. Видим да им сметамо. Кажем ја на „Гласу Америке“да је Америка толико „савршена“, да ја неби могао да живим у овако „ савршеној“ држави, јер ја нијесам савршен. Морао бих да набавим рошуле, набијем слушалице у уши, да жваћем гуму по читав дан и да је пред спавање прогутам.
– Питам Воја, значи најљеше се живи овдје. Излаго си широм Југославије и стекао многе пријатеље. Када су деведесетих насупила шашава времена, да ли ти се јављају „бивша“ браћа?
– Добро кажеш, шашава времена! То нијесу ни бивша браћа, ни бивши пријатељи. Једнако их  једнако волим и цијеним као онда. Прави пријатељу никада не прекидају пријатељства због, поготово због политике.
Данас, када се живот Воја Станића угасио након 101 годину, навиру ми сјећања наших разговора. Војо није волио ни цијенио политичаре, истицао би; највише је волио мале, обичне људе, јер је из њих црпио вриједне особине и уграђивао у свом бићу и стваралаштву.  Једном приликом га питам, кад за једног сликара кажу да је у тренду, шта то значи? Да ли је он, с обзиром да је своју умјетност претставао широм планете, да је он у тренду и када је био у тренду?
Гледаш како и шта други раде, па ако сматраш да је то добро, ради онда и ти тако. У тренду није био ни Ван Гог, ни Достојевски, ни Шекспир, нитин један сликар који вриједи. Тренд су измислили они који су у тренду. Бити у тренду значи пораз. Касније, они који су створили тренд, више нијесу у тренду. Тренд је за политичаре, а сликарство је спора умјетност, у њу улазиш све више као у дрогу. Постајеш завистан од ње, јер стварање те забавља и одмара, јер сликарство као спра умјетност, ту нема ништа на брзину! Можда због тога сликаре дуже живе, и Бог је рекао да морају дуже да живе,  да би имали кад, да требају да заврше то што су започели!
   Војо је предвиђао дуг и здрав живот, казо би, да је врло здраво бавити се сликарством и да већ има дуг живот, чак је срећан док слика. Сликарство се ради са радошћу, исто као кад пјеваш и свираш хармонику, тако је Војо доживљавао оно што је радио, сваки дан му је пролазио са радошћу. Говорио би, ако се на крају, то што је урадио не допадне другима, био је срећан док  то радио. А, ако икада умрем, па одем на небо, па онда горе на небу чујем, како они доље кажу, како нас је онај давио  са оним његовим „посраним“ сликама.  Војо је би казао, да би он разгрнуо облаке и довикнуо: али ја сам се одлично забављао! Истицао је да му је највећа награда  задовољство које пружа сликарство и било која умјетност. То није случај само у сликарству. То се може примјенити код сваког човјека који воли то што са заносом ради, и у томе налази смисао живота, јер сматра да је тада користан. И хирург који ради операцију, некад и по десет сати је умјетник. Он је срећан кад успије, јер је у том раду уживао. Све ово Војо ми је причао прије тридсет година. Наше пријатељство овјековјечио сликом, која је обишла многе изложбе на планети и многe излозбе гдје сједи на стоматолошкој столици.  
Војо Мали најавио је пут да ће бити Војо Велики,чак и одан када се глава из купуса војника са шлемом нашла у цетињском музеју којој су се дивили деценијама!

 Др Блажо Злопаша