ЗДРАВКО КРИВОКАПИЋ, СИМБОЛ ПОЛИТИЧКЕ ПРЕВАРЕ И ИСТОРИЈСКЕ ОБМАНЕ

Пише,Владимир Вуковић, уредник портала алоонлине.ме

Када се једног дана буде писала историја издаје народне воље у Црној Гори, име Здравка Кривокапића стајаће у самом врху — не као трагичан јунак, већ као хладни математичар лицемјерја, човјек који је ушао на крилима народног повјерења, а сишао као марионета дубоке државе и западних амбасада.

Уведен у политику као „човек из народа“, професор, вјерник, симбол промјена након деценијске власти ДПС-а, Кривокапић је у рекордном року показао да се испод маске скромности крије човјек неспособан за државничку одговорност, али веома способан за калкулације, опструкције и издају свих оних који су га ту довели.

Кривокапић није само издао коалиционе партнере — он је издао народ. Људе који су сатима и данима протестовали, носили свете заставе, борили се за слободу. Док су хапшени епископи и тукли грађани, он је ћутао. Док су се доносиле одлуке од историјског значаја, он је преламао преко личних сујета и таштине. Иза његове „благости“ крије се празнина политичке одговорности и морална кукавичлук. Није имао храбрости ни да јасно стане ни на једну страну — осим своје, привилеговане.

Кривокапић је први премијер у историји Црне Горе који је владао на темељу побједе коју није изборио, а водио политику коју народ није подржао. Док је народ славио слободу, он је у тајности склапао савезе са истим структурама које су ту слободу газиле. Док су му хиљаде пружале подршку, он је њихову вољу разбијао у канцеларијама, под изговором „европског пута“.

Још срамније од његовог (не)чињења јесте његова неспособност да призна катастрофалне последице сопствених одлука. Сваки пут када се јави у медијима, видимо човјека који се и даље представља као морална вертикала, као да смо сви ми заборавили његове превиде, издаје и намјерне опструкције. Тај ниво политичке самозалудјелости и одсуства самокритике је опасан — не због њега самог, већ због поруке коју шаље: да је у реду изиграти народ, ако то урадиш смјешкајући се.

Здравко Кривокапић није пао са власти — он је пао у очима народа. А то је пад из којег нема повратка. У времену када су људи очекивали визију, добили су професора без плана. У тренутку када је требало одбранити побједу, он је изабрао да је уруши, изнутра, тихо, подло и без трунке срама.

Црна Гора ће наставити да иде напријед, без њега. А он ће остати записан као оно што заиста јесте — симбол једне велике политичке преваре и полупани гибет из Цуца.