Здравко Касалица: Његош, Зорица и ја

ЊЕГОШ, ЗОРИЦА И ЈА

Први одлазак у иоле неки велики град на дуже вријеме је мој одлазак у војну школу у Сарајево.
Није ни било лако навикнути се на некакав нови живот, пун сирове дисциплине и правила, са једне стране, и опште гужве када би се изашло у град. Све је то за једног Вирчанина и Дурмиторца била велика промјена. Али, временом се човјек навикне и адаптира и прихвати реалност.

У војној школи смо имали тако добре професоре, да сам поносан скоро на све, какви су то били прво људи, а онда и просветни радници. Нестварно су давали себе и преносили знање нама који смо га жељели. Волио сам некако посебно професора историје Ђорђа Полексића, па математичара Вуковића, профу географије Живковића, сјајног Исмета Смаја Хоџића из физике и друге.

Ипак, некако је била посебна професорица књижевности, Зорица Станковић. Једна дивна дама, каквих је данас све мање. А уз то Бога ми и најзгоднија. И била је млада и увијек са лијепим осмјехом на лицу. Књижевност смо некако сви завољели због ње. Временом се испоставило да је само такав педагог.

Сједио сам у некој клупи по средини учионице, јер су нас у старту распоређивали по азбучном реду, и како сам у почетним часовима нешто причао на часу, пребацила ме у прву клупу, тик испред ње. Хтио не хтио, морао сам бити миран и слушати пажљиво. Негдје већ крајем октобра сам добио и прву оцјену код ње, четворку, и био сам задовољан. И да ми је закључна била, био бих задовољан.
Него, крену радна недјеља к’о и свака, у понедјељак 11.новембра 1985.године и на часу књижевности добисмо задатак да већ за сриједу припремимо и научимо понеки стих из Горског вијенца, а читав час је безмало посветила Петру II Петровићу Његошу, и невјероватно је са којим задовољством и заносом је причала о њему. Некако, дјеловало ми је да је за њу Његош био на првом мјесту, па десет празних мјеста, па онда други наши великани.
Ја се у себи обрадовах, јер сам бар двије трећине Вијенца знао напамет, но не хтједох признати, али ми бијаше и драго јер не морам учити бар то. Некако, само сам чекао да дође 29.новембар и одлазак кући, да видим тада трогодишњег брата.

Дође и сриједа, 13.новембар, и још један час књижевности. Опет је професорка Зорица са таквом страшћу причала о Његошу и његовом стваралаштву. А онда дође и ред да прозове неколицину да нешто кажу. Бијаху са мном у воду још двојица тројица који су по неколико стихова научили, а онда рече:
“Ево, да чујемо шта је научио Црногорац Касалица, који би требао да зна највише”.
Мене то искрено испуни помало поносом, можда још више јер сам био сигуран да знам највише.
Устах и почех:
“Чево равно а гнијездо јуначко, и крваво људско разбојиште…”.
И добрих десетак минута сам бифлао, очекујући да ће рећи да је доста, а опет и са неодољивом жељом да ме остави до краја часа. Већ након два минута ме је гледала некако изненађено. Тек сам у наредним данима схватио да није ни очекивала да неко од 15 година зна толико стихова из Вијенца.
Рекла је на крају: “Питомац, свака част. И како толико знаш напамет ?”
Осмјехнус се, надмено, задовољан похвалом и тада рекох да знам много више.
“Онда, ако знаш много више, на сваком наредном часу ћеш нам казивати стихове славног Његоша” – рече она.
Помислих да је то или провјера или казна, а вријеме је показало да је најљепша награда.

Учио сам код Зорице књижевност двије године, без проблема имао петицу. И могао сам чини ми се да више ништа не знам, али сам по њој, рекао бих, знао и више него довољно за петицу. Слушала би ме па скоро сваки час и трепнула не би. Одслушала би и сваки пут дала похвалу. А ја сам ипак већ након првих десетак часова морао да се латим Вијенца и подсјетим се, за сваки случај.

Ето, од тада је прошло 38 година и нисам се срео са мојом најдражом професорицом, а вјерујем да ускоро хоћу, и да ћемо са задовољством да се сјетимо најљепших школских дана.