ЈЕДИНСТВО И СНАГА – СРБИЈА
ПАНЕЛ дискусија – Улога Срба из региона и дијаспоре у процесу очувања културног, образовног и националног идентитета
(Београд, Народна Скупштина Републике Србије, 31.8.2024. године)
Свјестан одговорности, коју би сваки Србин који долази из Црне Горе требао да осјећа и сигуран да је вријеме које имам на располагању исувише кратко да би се рекло све што мислим да треба и што тражи да буде речено, потрудићу се да кажем довољно и да будем недвосмислено разумљив. Нека ми зато од стране организатора не буде замјерено ако мало прекорачим и додам времена на оно што ми је дато овом приликом и што ми представља велику част и признање.
Поменух одговорност, коју као Србин из Црне Горе осјећам, највише због чињенице да долазим са територије која је историјски увијек била најпрецизнији детектор сваке антисрпске стратегије и која је увијек откривала истински смјер историјског кретања у времену што слиједи.
Српски народ је до 30. августа 2020. живио у неподношљивим мјерама потпуне присиле и пропаганде, које је наметнуо и карактерише тоталитарни режим, који је непрестаним идеологизовањем народне свијести произвео нараштај неких нових људи, као живи и дјелатни доказ једног насилног и недемократског система.
Када поменух 30. август 2020. онда ћу истаћи да до тог датума српски народ у Црној Гори није ни био у обавези да осјећа било какву одговорност за државу насталу на проблематичном референдуму из 2006. године, јер као народ, Срби по први пут нису учествовали у њеном стварању, већ је она као независна и суверена држава од саме себе, по први пут у историји створена против нас и на српској територији.
Ипак, од 30. августа 2020. године, српски народ ком припадам цијелим својим бићем, морао је да буде одговорнији према себи и одлучнији према другима, иако знам да се и даље, четири године од када је бивши режим пао, Срби не уклапају у замишљене и пожељне друштвене конфигурације у НАТО држави каква је Црна Гора. И нећу улазити у било какву врсту прозивања због тога, одговорни смо сви као национална заједница, јер нисмо били довољно мудри и за полазиште нисмо узели чињеницу да не постоје српске националне обавезе према онаквој и оваквој држави Црној Гори, осим наше обавезе као грађана, јер живимо у њој због чега и она има неке обавезе према нама.
Постоје и увијек су постојала наша права, за која се требало и треба неодступно борити, непрестаним и подразумјеваним притиском општег мишљења и тако приморавати да нешто постигну у вези са њима, они који су у позицији да то учине. А Србима у Црној Гори опште мишљење хронично недостаје и то је камен на који се редовно спотичемо, па онда не чуди што смо разапети између природног, националног политичког избора и хибридног, грађанистичког које нам се трећи пут у задње четири године потура у разним облицима као наметнути избор.
Потребно је диверсификовати средства а усредсредити циљ, па нећемо долазити у позицију као сада да нам се редовни Попис одлаже неколико пута а када се спроведе, онда да његове резултате и одговор на питање да ли нас има више, чекамо као да живимо у Индији. А истина је да би нас већ сада много више било да смо се ослободили пошасти дуализма и да смо сви до једног у Црној Гори прихватили оно што се код Срба у Републици Српској подразумјева и што је безусловно – Србија је матица, Београд је престоница!
Поред традиционалних противника српских интереса, који су исти сваком Србину ма гдје да он живи, ми у Црној Гори сами себи то често знамо да будемо. Тачније они појединци из наших редова који су склони каријерним унапређењима на које је осјетљива свака – а посебно сиромашна и славохлепна средина каква је Црна Гора.
Око националног српског питања коначно мора да постоји општи консензус, па нека би у том смислу помогла „Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа“ са Свесрпског сабора. Доследном примјеном онога што у Декларацији пише ми би испунили нашу обавезу у процесу очувања националног идентитета и на тај начин најбоље помогли и одужили се нашој мајци Србији, која се на озбиљан начин почела да бави својим народом који живи ван њених административних граница и чему свједочимо сви овдје присутни.
На крају, драге сестре и драга браћо, осјећам људску потребу да вам се свима извиним као ваш посрамљени брат, за много срамних одлука које је званична Црна Гора донијела у моје и у име нашег народа који тамо живи, не питајући нас док је и наш образ пред вама кидала, закључно са срамним гласањем у УН. Црна Гора, она званична је и тада била подла саучесница у кукавичком покушају да нам се колективно стави жиг геноцидног народа исто као и ономад када је признавала терористима државу над српским костима и невино проливеној српској крви на Косову и Метохији.
Исто тако, имам и родољубиву обавезу да вас увјерим да је Црна Гора простор који већински насељава добар и честит народ, који није ништа мање, нити је ишта више српскији од овога народа који живи у нашој Србији и који је једнако воли као сви ви што је волите.
Због тога што си нас одшколовала, нахранила, излијечила и утјеху нам дала када је било потребно, кличем ти данас и увијек име, мајчице Србијо.
Живио наш српски род! Живјела Србија и Република Српска! И нека би Господ допустио да догодине овако у братској љубави саборујемо у царском Призрену
Владимир Вуковић
