Нијесам се био ни родио кад су те антихристи срушили. Срушили те, а с тобом и Црну Гору, њену слободу, част и достојанство. Срушили тебе и завјет Његошев. Ловћену одрубили главу. Од тада, Ловћен обезглављен стоји и чека. Чека неко ново покољење које ће му главу вратити…
Срушили те. Кажу да су сваки камен пописали, нумерисали и однијели на Иванова корита. А знам да лажу, нијесу сваки. Било је камења које је падало низ ловћенске стране и остало заувијек сакривено у том кршу. Вјероватно се отимало па, ако већ мора тако, нека га у кршу, камен са каменом, боље него да зараста у траву и жбуње негдје на Ивановим коритима…
Срушили те, капелу, малу и скромну, али лијепу и поноситу, и саградили некакав маузолеј. Срушили православни знамен, у већински православној држави, и поставили нешто што нема везе ни са Црном Гором, ни са Ловћеном, ни са Његошем, ни са православљем.
Срушили те, а на грбу црногорском, чак и у њихово вријеме, си и даље налазила мјеста. На грбу те било, на Ловћену није. А боље да је обрнуто.
И данас, 52 године касније, те и даље нема тамо. Нема одавно рушитеља, срушио их је Господ, али нема ни тебе. На срамоту свих нас Црногораца!
И док год буде тако, док год будеш чамила разбацана по Ивановим коритима, док не испунимо завјет Владичин, неће нам свитати!
И спреман сам да узмем камен и да га изнесем на врх Ловћена и узидам у тебе, нову а стару, и да те вратимо тамо гдје ти је мјесто. Да те вратимо и да освјетламо образ црногорски, а испунимо задњу жељу Владичину. А знам и да су хиљаде других спремне да учине исто ово. Ево, не треба нам ничија помоћ, на рукама ћемо изнијети сваки камен!
А маузолеј? Што се мене тиче, нека остане. Нека остане као свједок једног безумља и бешчашћа, једног сулудог система и накарадних људи, ако се тако уопште могу назвати они који су могли такав злочин направити. Нека га посјећују туристи, брига ме, нека се диве погледу са Ловћена и уживају у љепотама Црне Горе.
Али Његошеви земни остаци морају наћи мир тамо гдје им је мјесто. Тамо гдје нас је Владика завјетовао и заклео.
И то би био један свечан дан, можда најсвечанији у задњих 70-80 година. И то би био дан кад бисмо измирили браћу завађену а Владика нашао свој мир, срећан што се, коначно, родило покољење које је испунило његову задњу жељу и скинуло проклетство са Црне Горе.
Можда смо баш ми “покољење за пјесму створено“.
Хајде да вратимо капелу, да вратимо дуг Владици и образ Црној Гори, па да се надамо да ће нас и Бог погледати грешне!
“А капела ка’ сирота љута
Поскрајнута стоји поред пута,
Ка’ мозаик бројева и слова
На Корита чека Иванова,
Полажући у будућност наду
Да је врате Ловћену и Раду.
То је света дужност покољења
Пред законом части и поштења…“
(одломак из пјесме “Ловћен зове вратите капелу“ мог стрица Андра Ђапића)