Василиса Илинчић: Не ваља се, светац је

Из мирног, слатког сна тргао ме је бучан одјек црквених звона. Који сам баксуз да живим преко пута парохијске цркве па да ни викендом не могу да се наспавам?! Сав сањив, покушавам да опипам часовник са полице до кревета. Ови људи нису нормални – у девет зора они ту звоне, крсте се, арлаучу и буде поштен народ. Полудјећу. Устао сам, а потом обукао неку мајицу и прастару тренерку. Покушао сам да насложим пиџаму, није да нисам, али у том моменту чух некакву птичурину како гракће испод прозора и зафрљачих ноћну униформу на под. А слична судбина је дочекала и ћебе. Покупићу, шта ме брига. Залупио сам врата собе, али ни у дневној баш нисам имао мира. Не стигох ни кафе да сркнем, ова моја џукела почела је да лаје и маше репом. Тобоже за добро јутро. Креће да ми се умиљава уз ногу и да плази језичину. У пашчета и у Турчина никад вјере, само хоће да му дам да једе. Не ложите се претјерано да ме срцепарајуће воли. Бацио сам му неке грануле и завалио се у фотељу. О, животе, већ ми звони телефон! Лажем људе да ми је нека лимунадица Жељка Јоксимовића омиљена нумера. Мислим, била је, али како је почела да ме обавјештава да неки лицемјер хоће да ме смара, постала је врло иритантна. На екрану је, испод позива писало „мајка“. Преврнуо сам очима тако да сам одмотао један добар круг. Зашто ми уопште пише да ме зове мајка кад је ево десет година зовем Зорица? С друге стране слушалице чуо се пискав глас доконе жентураче који је упорно запиткивао како сам. Шта ли јој сад треба да ми је знати…
-Хоћеш ли доћи на ручак, срце мајкино? Што си ми тако љут?
-Зорице, немам вам кад долазит’. Реци шта ти треба, журим.
-Дошла је баба, баш би хтјела да те види.
-Слажи нешто богати што нисам могао, бар то умијеш.
-А и тата те је питао да ли би му помогао око фарбања ограде, једва смо скупили за канту јупола, а хитно је да не може хитније.
-Далеко било, за шта ви мене сматрате?! Па нећу ваљда на светац да кречим!
-А нисам…
И у томе сам јој спустио слушалицу. Нек кукумаче неком другом. Спаковах некакав сендвич да га поједем с ногу и кренух напоље. У томе ме пресрете овај одвратни кер гребући врата. Мисли будала да ћу да га водим напоље. Повукох га за уши и ишутирах неколико пута. Он остаде да цвили, а ја изађох.
На паркингу ме је некакав ром (да будем политички коректан, то је јако битно за здравог, успјешног човјека) саставио да испитује имам ли десет центи. Како бих га песницом сад, него не могу од прљавштине. А да дунем, пао би и разбио се у сто комада, ево руке. Ништа, само сам га мршнуо и испсовао. Глуматају ми сиротињу, а кладим се да боље живе од мене. Не вежем никад појас. Ионако је превише загушљиво. Ауто ми је увелико зрело за прање. Одлажем од викенда до викенда. Шта ћу, не могу данас, светац је.
Сједам у кафану и чекам Драга. Вадим шверцовани малборо и палим редом, једна, друга, трећа. Пикавце не бацам у пепељару, већ на под. Може ми се. Долази и Драго. Не умије ни да иде. Гега се. Кад би знао колико је иритантан не би ми се овако кезио, али морам да ћутим, да није њега овај мој ћумез од фирме пао би под стечај. Сви те воле кад имаш пара.
-Дали су ми педесет евра, зашто да их не гласам?
Крећем причу о парламентарним изборима који су за недељу дана. Политика ме не занима, мада сматрам да се све решава уласком у Европску унију. А и не гласам их ради Европе. И не знам да ли су за Европу. Једноставно, дали су ми педесет евра.
-Па, у праву си.
Сагласан је са мном. Бар он зна шта значи педесет евра.
-Шта радиш данас?
-Ништа специјално. Звала ме Зорица да дођем, нека баба оће да ме види.
-Па идеш ли?
-Нисам полуђо.
-Ако не радиш ништа, можеш ли ми помоћи нешто?
-Шта треба?
-Ма знаш оно што смо реновирали дневну прије два мјесеца. Е па на тераси нам је од онда стара комода, ред је више да је избацимо.
Наједном ме обли хладан зној.
-А мој Драго, не могу. Не могу, стварно. Би’ ја, но убоде данас на светац да ме питаш.
Прилика преко пута мене скупи обрве и у невјерици пита који је светац. Шта га бре брига који је светац?! Брате, узмем црквени календар, окачим на зид, пратим кад је црвено или подебљано слово. Шта ме брига који је, нећу у попове. Узех мобилни уз изговор да одговорим на поруку и брзо претражих на интернету који је светац. Тражим портал „Блица“. Шта ме снађе од ове будале.
-Свети онај, апостоли Константин и Јелена.
-Апостол Константин?
-Не ђа’оле, но цар, е’ја! То ти је Константин. И Јелена, жена му.
Срећо, бар ме данас послужи да му је стварно жена, лупио сам и остао жив. А царица је, може само жена да му буде.
-Па хоћеш да одемо до Храма да запалимо свијећу?
-Мак’се, части ти. Нисам фанатик свијеће да палим.
Потом смо клеветали неке моје комшије и коментарисали цуре за сусједним столом. Прије него је Драго отишао, отишли смо до кладионице да уплатимо тикете. На шта сам потрошио три сата свог живота… На путу од паркинга до стана набасао сам на групу дјечурлије са лоптом. Како они мисле да ја спавам од њиховог лупања?! Богу хвала ту је био неки камен који сам завалио у њих. Па нека им падне на памет следећи пут да урличу док се мени спава. Улазим у стан и опет ме дочекује она чупава џукела. Изведох га на десет минута да га мине жеља, а онда се коначно докопах кревета. Погледах и разбацану пиџаму и ћебе на поду. Требало је кад се вратим да их понесем до веш-машине. Не могу, сјутра ћу. Не ваља се данас, светац је.