Претходних дана и недјеља смо свједоци дешавања у Србији која ниједном Србину сигурно нијесу пожељна нити драга. Но, у Србији не живе само Срби.
Са једне стране је такорећи студентска организација која исказује своје незадовољство стањем у држави. Да будемо реални, за неке догађаје, појаве па и личности, заиста и постоје разлози незадовољства који су оправдани. Десило се неколико трагедија које су однијеле бројне људске животе, које као да су постале иницијална каписла за нека друга незадовољства. Она у Новом Саду је покренула и отворила бројна питања која оптерећују и притискају обичне људе.
Оно што ову ситуацију додатно оптерећује је то што су се дежурни политички губитници, уз оне који свакако не мисле ни Србији ни Србима нимало добро, а доказали су се у временима иза таквим поступањем и понашањем, покушавају да ушићаре и добију поене и простор као наводни спасиоци Србије. Свјесни су итекако да на политичком бојном пољу – изборима, не могу да остваре жељене резултате, па им онда свакако остаје да то ураде на улици, при чему студентска организација (не)свјесно чини услугу таквима. Оно што додатно блати исказивање незадовољства је учешће разноразних индивидуа у томе, које су заиста у народу одавно препознати као особе које потпуно намјерно раде све у корист српске штете. И то никада ни не крију. Сјетимо се само професора Динка Грухоњића те Брајана Брковића, Аиде Ћоровић, и наравно свих некаквих лгбт форума и удружења.
Када се на ово дода јасна и свесрдна подршка политичких представника из неких балканских земаља и оних које то мисле да јесу, онда је јасно обичном човјеку да ту заиста нешто “смрди” на покушај рушења уставног уређења Србије, а тиме и свега оног што је српско и што није у Србији.
Са друге стране, власт у Србији, која неспорно има легитимитет потврђен на изборима, и која показује одређено стрпљење и прихватање протеста као начина борбе, у којима до сада бар није било посезања за употребом државне силе илити пендрека, суочава се са најозбиљнијом кризом и изазовом задњих година. Дјелови власти или боље речено врло неодговорни и неадекватни кадрови су добили у систему власти позиције које дефинитивно не заслужују, и не само да не одрађују послове онако како то обичан човјек очекује – поштено, одговорно и вриједно, већ напротив, као да намјерно раде супротно од тога. Такви наносе немјерљиву штету и Србији као држави али и оној политичкој структури која има извршну власт у рукама.
У свему томе им итекако помажу медији који чине контрауслугу и Србији и њеном Предсједнику, лажним извјештавањем и речником који не служи на част медијским радницима.
Углавном, укупан однос између власти и незадовољних грађана је ситуацију довео у димензију која не приличи Србији, иако није непозната у историји.
Свакодневно је видљиво одсуство разумијевања и спремности на разговор а тиме и компромис у тражењу рјешења. Карактерише ту свакодневицу једна невиђена мржња и вокабулар у коме се не преза ни од најогавнијих увреда, пријетњи и таргетирања, у шта се укључио, што је за не повјеровати, значајан број познатих и утицајних личности из области културе, образовања, науке итд.
Ово дубока подијељеност и дехуманизација која је сада на сцени у Србији је нечувена и може довести до нечега што нимало неће бити добро ни за садашњост нити будућност Србије и српског народа. Став са обје стране – ко није са нама, није човјек и мржња која је брутално огољена свакако није добра и не води рјешењу.
Чињеница је да мора нешто да се мијења и да постоји незадовољство. Људи на улицама се не могу игнорисати. Нико сада просто не може да предвиди у ком правцу ће се све ово кретати, сваки дан је другачији, али разум и трезвеност се морају сачувати. Иако смо сви свесни да ће разне индивидуе ( познати “лакташи” ) покушати да се окористе, неки да поново политички оживе и постану вође, рјешење мора бити у разговору. Свакако се другачије мишљење не смије ућуткавати. Сигуран сам да је ово став људи, грађана Србије, који су негдје у средини
и који нијесу превише наклоњени ни једнима ни другима.
О могућим утицајума, финансијској и медијској подршци изван граница Србије је сувишно говорити јер је она постојала и постојаће увијек, док год политичка и званична Србија не игра по нотама западних политичких “композитора”.
„Најразумније рјешење садашње кризе јесте промјена изборног система и организовање слободних и поштених избора. А то би могла да уради прелазна влада ( са стриктно изборним мандатом ), састављена од свих парламентарних странака, или пак од нестраначких стручњака.“
Здравко Касалица
