Пише: Данило Лекић
Имам деветнаест година. Најлепше доба, кажу. Њима, можда. Мени… мени је то доба у којем сам научио како тишина може да буде гласна. Како може да звони у грудима, у мислима, у сваком кораку који правим.
Не ходам као остали. Ни данас. Иако сам напредовао. Иако сам се борио. Иако сам уложио године себе у сваки тај покрет, у сваки милиметар који сам освојио. Боље је него што је било. Јесте. Али није онако како би „требало“. Није како сам се потајно надао да ће једног дана бити.
Мој ход је моја борба. И моја истина.
Често размишљам колико је лако другима. Колико је природно кад не мораш да мислиш о кораку. Кад не мотриш стално испред себе, планирајући где ћеш стати, хоће ли те нога послушати, хоће ли тело пратити.
А ја морам.
Ја сам научио да се живот мери у корацима. Не у данима. Не у месецима. У корацима. У малим победама које нико не види. Јер сваки мој корак има цену. Сваки од њих направљен је од зноја, вежбе, бола и тишине. Те тишине у којој нико не пита, али ти све знаш.
Нема ту драме. Само упорност. Само једна унутрашња потреба — да не станем. Да идем даље, без обзира на све.
Понекад седим сам у тами и питам се: зашто баш ја? Шта је то у мени што је морало да буде овако? Није да тражим сажаљење. Не тражим га. Само — одговор. Или бар неко разумевање које не мора да се каже наглас.
Али не добијам ништа. Само зид. Само тишину.
У тој тишини сам научио највише. Научио сам да се ослоним на себе. Да не очекујем. Да не молим. Научио сам да вредим, чак и кад други не виде. Јер вредност није у ономе што ти свет даје, него у ономе што носиш у себи. А ја носим све што сам издржао.
Умор постоји. И то не само телесни. Више ме боли кад ме погледају и не виде човека него кад ме нога изда. Више ме повреди тишина у нечијој глави него тишина у мојој соби.
Није лако бити другачији. Није лако када је твоја борба видљива, а твоја вредност скривена.
Али нећу да се сакривам. Нећу да ћутим о себи. Јер постојим. Јер корачам. Јер сам ту.
Живот ми није дао много простора. Дао ми је уске стазе, стрме успоне и кривине које други не морају ни да виде. Али сам у свему томе постао неко. Не неко велик, неко гласан — али неко стварно свој.
И тај неко, ја — још увек иде.
Можда споро. Можда тешко. Али иде.
И није више ствар у томе да ли ћу икад ходати „нормално“, него у томе да нећу престати. Да, упркос свему — упркос тишини, болу, погледима, сумњама — и даље идем.
Јер сваки корак који направим, макар био тих, макар био тежак, макар био крив — мој је. И само због њега и због свега што сам прешао, знам: жив сам. И нисам мањи. Нисам мање вредан. Нисам мање човек.
Само — другачије корачам.