ТЕШКО СВУДА СВОМЕ ОД СВОЈЕГА

Пише: Дејан Бешовић

Кроз вјекове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, диоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбиједио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак. Бивша нам заједничка држава Југославија обухватала је готово половицу Балканског полуострава и бројала близу половицу његовог укупног становништва. Више од половине у њој били су Срби, који су у балканским размјерама најбројнији народ, а наша матична земља централни дио Балкана и његов кључ. Балканско полуострво је најповољнија природна веза између западне и средње Европе са Блиским истоком и Медитераном. Спојна и транзитна функција Балкана, одређивала нам је трајне вриједности геополитичког положаја, што је значајно утицало на историјска збивања, одређивала нашу етно–демографску сложеност и културно–цивилизацијску стварност. У тако сложеним условима српски народ је на тромеђи цивилизација између три царства уз велике жртве одиграо и улогу Пијемонтства Југославије која је настала и нестала у двадесетом вијеку.
Ради се о територији која има велико геополитичко значење, са бурном историјом пуном драматичних обрта, где су се сударали интереси и успостављале границе цивилизација и интересних сфера између Истока и Запада. У близини је и повучена граница између источног и западног Римског царства. Ту је кроз цео средњи век било поприште сукоба римско-немачких и византијских царева. Ту је непосредно и линија раскола католичке и православне цркве. Ту су се одиграли најсуровији сукоби хришћанства и ислама. Ту су геополитичке интересе имали – Турска, Аустрија, Русија, Немачка, затим Енглеска, Француска и у новије време Америка.
Чести ратови односили су све предности повољног географког положаја који је, према писању нашег Српског научника Јована Цвијића и наш главни узрок. Да би што сликовитије приказао значај и сталне претензије великих сила, Цвијић пише да су  Срби саградили кућу на путу. Како је могуће трајније остварити његове ,,особине спајања и прожимања” и истовремено очувати територијалну и биолошку цјеловитост на овако сложеном и замршеном балканском геополитичком чворишту, питање је свих питања. До сада није пронађена  стратегија са којом би се неутралисале аспирације великих сила. Као што поменусмо , преко наше територије укрштавају се путеви и сударају интереси Запада и Истока и сучељавају цивилизације, религије и културе.
То је ,,капија’’, односно главна стратешка тачка преко које империјалне силе одувијек настоје проширити своју хегемонију. Надаље, кроз Србију протиче Дунав у дужини преко 580 километара који представља хидрографску и саобраћајну кичму Европе. Контрола тога водног пута је други важан мотив сталних претензија и насртаја. Ето, то  су неки од узрока честих насртаја и ратова, а поводи су измишљани према тренутним  потребама. У највише случајева земља је после ратова распарчавана, а народ подстицан на свађе и подјеле како би се неутралисао српски утицај. У режији Западних сила недавно је  демонстриран такав сценариј. Прво су протјерани Срби из Републике Српске Крајине, а потом су отцијепили Црну Гору да Србија не би имала излазак на море. Косово и Метохију су силом отели, а Републици Српској не дозвољавају да се припоји својој Матици. Све су то последице неизграђене одговарајуће националне стратегије. Вјековима нисмо успијевали створити трајније стратешко партнерсво и пријатељство са неком европском или свјетском силом да би неутралисали сталне насртаје. Увијек смо невоље сами подносили. Истина, понекада је Русија била уз нас, али у принципу када је год нама било тешко и Русија је била у тешкој ситуацији.Из ратова смо увијек излазили биолошки десетковани, расељени и економски уништени, па је значајан дио преживјеле популације тражио економску егзистенцију изван своје Отаџбине. Тако је настајала Српска дијаспора. Нажалост, морамо констатовати да је исељена популација од Косовског боја 1389 .године па до краја 19. века потпуно одрођена (исламизација, католичење, асимилација) и национално обесвијешћена или онесвијешћена. На то су утицали разни чиниоци у које можемо убројати велике раздаљине и лоше тадашње комуникације, као и агресивно понашање домицилне политике, вјере и културе према дошљацима. Губљењем контакта са својом Отаџбином , неминовно је доводило до асимилације са тамошњим народима.
Од почетка исељавања па до данашњих дана биљежена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су и не примијећена па нису ни записана. Зато ћемо се фокусирати само на масовне таласе исељавања и наше опште погибли.