Док је Хришћанска Црква била једна, неподијељена на православну и католичку, прије 1054. године, Србима су хришћанску вјеру проповиједали мисионари који су долазили из Рима. Сматра се да је тај процес почео у 7. вијеку, за вријеме цара Ираклија (610-641).
У 8. вијеку Срби масовније постају хришћани, највише захваљујући утицају Цариграда, односно цариградског патријарха.
Како се то десило?
Ромејски цар Лав III Исавријанац (владао је од 717. до 741. године), 732. године, (био је тада у сукобу са римским папом), пребацује дијелове Балкана насељене Србима у црквену надлежност цариградског патријарха. На тај начин је огромна већина наших предака дошла под пресудни вјерски утицај Цариграда. Папи је оставио Истру и Далмацију са сплитском архиепископијом, па је преостали дио Срба, настањен на земљишту сплитске архиепископије, остао под вјерским утицајем римског папе.
Срби су у својој историји прихватали двије религије: прво су прихватили хришћанство, а потом, неколико вијекова касније, ислам. На жалост данашњих Срба, Срби који су примили ислам током вијекова су се одрекли свог националног идентитета.
Када су Срби примили хришћанство имали су своју државу са својим владарима. Прихватање хришћанства није значило потчињавање било којој страној држави.
Међутим, када су Срби изгубили своју државу и пали под власт стране империје, исламског Османског царства – које је поробило српске државе, почели су примати ислам. Српски муслимани из бивших српских држава постајали су одани поданици Османског царства, а српски муслимани из Босне проглашени су и серхатлијама, односно исламским граничарима (крајишницима). Већина српских муслимана временом су постајали непријатељи српске државности, а они најбогатији и најистакнутији су и напредовали у хијерархији Царства.
Пјесник Петар II Петровић Његош, у свом дјелу „Огледало српско“, кроз разговор Црнојевић Ива и његове птице (сокола), сликовито описује прелазака на ислам Станка Станише Црнојевића:
Соко птица: „Ја сам јуче од клета Стамбола;
ноћила сам ноћас на Цетињу,
на Цетињу, на двору твојему,
код Ђорђија, код твојега сина;
казаше ми да си пред Котором,
зато сам ти јутрос доранила
и танку ти књигу донијела
од Станише, од сина твојега.“
Но му вели Црнојевић Иво:
„А бога ти, соко тица сива,
што ми кажеш за Станишу мога?“
Соко њему опет одговара:
„Пред царом ти изиде Станиша.
цар из прве замоли Станишу:
‘Потурчи се, Црнојевић Станко,
а ја ћу те пашом учинити,
пашалук ти Скендерију дати!’
Ал’ Станиша цару одговара:
‘Не бих ти се, царе, потурчио
нити мојом вјером преврнуо
да ми дадеш твојега престола,
да ми дадеш дванаест реповах
навезене драгијем камењем,
које носиш около турбана.’
Цар Станиши опет рече твоме:
‘Чуј ме добро, Црнојевић Станко:
ал’ ћеш твојом вјером преврнути,
али нећеш главе изнијети
с ниједнијем братом Црногорцем
из мојега бијела Стамбола!’
Станко ти се тад на муке нађе:
боље живот и пашалук турски
него сабљу и црна џелата; –
потурчи се твој Станиша, Иво!
Султан га је пашом учинио.
дарова му земљу Скендерију
и сву твоју до мора државу.“
(Доктор Драган Ђокановић, 21. 03. 2026)
Напомена: Фотографисано у Приједору – Република Српска