Уз божићни поздрав Христос се роди годинама се православни поздравлјају на данашнји дан , дан када је у Виталајему рођен Исус, али баш тог дана у доњој Морачи 1938.године селу Баре Радовића у кући војводе Мине на свијет је дошао дјечак ,коме су родителји Ћиро и Милева надјенули име Ристо. –„Јесте! Чудо! За мене је то заиста чудо Божије!Чудо да се баш родим на дан Христовог Рождества, због чега су ми и дали име Ристо (Христо), а као малог звали ме – Божина, па се дјеца са мном и шалила у стиху „Божина –стожина!”испричао ми је у нашем првом божићном ТВ интервјуу тадашнји Митрополит Црногорско приморски Амфилохије – И чудом, опет чудом Промисла Божијег, та је дјечија шала једнога дана постала стварност, јер ја сам и постао „стожина“– сједим на трону митрополита зетских и црногорских и приморских, око кога се садијева вјерни народ Христов. И то је, опет, неко знамење Божије које надмаша наша земаљска мјерила и појмове. Да управо на данашнји дан се присјећам лјудске громаде коју је изродила Црна Гора и у сјећање призивам дјелове интервјуа које смо годинама водили.
Рођени сте у Колашину, завршили сте факултет у Београду, докторирали у Атини,
били професор у Паризу,
Да… Прошао сам баш подугачак пут од села бара Радовића, гдје сам рођен, манастира Мораче, гдје сам завршавао осмогодишњу школу,до престоног града Београда, па даље до Берна и Рима, Атине и Свете Горе, до Париза… И, ево, опет неким чудом, опет сам у Црној Гори, на Цетињу – „гдје је зрно клицом заметнуло, ондје нека и плодом почине”.
-Чудни су путеви Господњи, али, када су Божији, увијек и савршени! Са Богом се увијек стиже до циља, на циљу крепкији и скрушенији и јачи, јачи у вјери, у души, у тијелу…И до Ватикана сте стизали, и у Ватикану били…
-Да, стизао сам и до Ватикана и чувене цркве Светог апостола Петра, храма о коме је као о „чуду које Богу сличи” и чијим се „гордијем олтаром земља дичи” Ловћенски Тајновидац написао ону лијепу пјесму.2 Тамо, у тој пјесми,
загледан у величанствени ватикански храм, владика црногорски најприје се диви и, кори себе што „с вјечним пламом прашину слаже” и, сагледавајући његову сићушност као „тварце слабога” пред Творцем, почиње да сла-
ви свога Створитеља:
За вас кажу да сем духовне власти имате и значајну свјетовну моћ у Црној Гори. Ус-
тврдише, мање или више обавијештени, да се у вашој личности, у вашем дјеловању,
преплићу та власт и та моћ, и да је ваш животни пут обиљежен значајним поли-
тичким дјеловањем.
-Јесте, то ме некако прати, вјероватно и мојом неком кривицом. Додуше, још из младости, од 1953. године, кад сам кренуо овим путем, непрекидно сам негдје ту, видљив. И кад јесам у земљи, и кад нијесам у земљи, а нарочито од
времена када сам постао професор Богословског факутета у Београду, и декан Богословског
факултета, па када сам постао епископ банатски…Већ сам тамо био на великом удару, оптуживан како се „мијешам у политику”, како завађам на-
роде, угрожавам идеологију, како се „убацујем у празан простор”, како се то говорило у оно вријеме…То се наставило и овдје у Црној Гори, од деведесетих година. Стално слушамо такве оптужбе – да се митрополит Амфилохије, говорећи ово или оно, и чинећи ово или оно, мијеша у политику. Шта ли би тек радили ти људи којиме за то оптужују, кад бих ја заиста почео да се бавим политиком као моји претходници – Све-
ти Петар Цетињски, Петар II Петровић Његош, митрополит Митрофан Бан, митрополит Гаврило Дожић, патријарх потоњи српски, који је због свог мијешања у политику допао Дахауа, заједно са Светим владиком Николајем Охрид- ским и Жичким…?__То кажем – могао бих можда и другачије, али никако, никако ми се не да! Да сам негдје другдје, на неком другом мјесту, можда… Међутим, ја сам, какав сам да сам, на трону митрополита зетских и црногорских и приморских,од првог зетског епископа Илариона, ученика Светога Саве, до Светог Петра Цетињског и Петра II и Митрофана Бана и исповједника митрополита и потоњег патријарха српског Гаврила, и кад бих хтио, ја не смијем од њих, јер они гледају са Неба и кажу: „Еј, ти, шта ти радиш ту, море? Којим путем ти то ходиш?”
Рођени сте у кући Ћира и Милеве Радовић 1938. Године тачно на Божић. Добили сте име Ристо, а у Морачи, и у Источној Херцеговини, Христос се изговара – Ристо.
-Тачно на Божић! И зато су ме звали Божина кад се шалимо, говоре „Божина – стожина”. Тои није тако рђава шала, јер стожина је оно око чега се садијева сијено. Понешто дјеца пред-сказала, да ћу постати „стожина” Митрополије
црногорско-приморске, па, гледајући уназад,и Црне Горе. И ова Митрополија је „стожина” Зете и Црне Горе већ осам стотина година, па и ја дођох, ту, по промисли Божијој, да и ја дјенем сијено око те стожине Божије. Стожина свега, свеколике творевине, јесте Богомладенац Христос! Све што је овдје садјевано, и садјенуто, и не само током посљедњих осам стотина годи-
на од када је основана ова епархија, трудом и молитвама Светога Саве, него и прије, већ од апостолских времена и древне Диоклије, древне Рашке, древног Котора и Рисна и Скадра, све је садјевано око Стожине Божије.
Да испричам, рецимо: негдје је то било 1951/52. г, мој отац Ћиро, заједно са нама дјецом, синовима његовим, а седам нас је синова и двије шћери који су остали у животу, иде сваке године на Причешће за Теодорову суботу. Строги пост, прве недеље поста…И ми идемо тамза Причешће, ја већ уосмогодишњој школи, а она је ту, у манастиру Морачи. Знам какав је однос наставника према томе што ми идемо у цркву, па покушавам да се сакријем, да ме не виде. Али… Видјели ме. И шта? И нијеси могао да се сакријеш. Преко пута је била и полиција, а ту су и становали неки од наставника… Идућег дана,
у понедељак, разредни старјешина, не морам ни да му поменем име, пита ко је био у цркви јуче. А било нас је двоје. Била је једна Шћепановићка из Роваца, и био сам ја. Она, сирота, уплашила се, а морам да признам, ни мени није једноставно. Али, устајем…. Кажем: „Ја сам био”. А он онда почиње да ме грди: „Како ти, Титов пионир, како си то себи дозволио!?” И не стаје…Нема предаха, ваздуха не узима. Наставник је бар онда био као бог… А и дјеца, као дјеца, почела и дјеца да ми се смију, а мени тешко. Морам да признам, није ми било лако. Натјерао ми је сузе, а он видио, сиромах, да је претјерао, па
послије дјеци објашњава како нијесам ја крив, како је крив мој отац, како ћу ја кад порастем схватити да је Црква пропала, да више нема Бога… А мени, мени још теже, до суза… И шта се све догодило, да не дуљим причу…
Кад сам се вратио са студија са докторатом, прошавши читаву Европу, питам једног свог зета, који је такође био наставник у манастиру Морачи, шта је са тим и тим човјеком? Он каже – жив је, наставник је негдје у Љешанској нахији… Рекох зету: „Молим те, поздрави га! И кажи му да сам благодарећи њему данас оно што јесам!” „Како то?”, пита зет мене. А и он био комуниста. „Само ти њему тако кажи”, рекох му ја. Оне сузе, дјетиње, уродиле плодом,
па сам ја данас то што јесам! Био сам и професор на факултету
Изборник
