Постоје већи разлози од геополитике зашто се желе избрисати Месопотамија и Персија
Аутор: Марко К.
Када су се појавиле фотографије из Техерана на којима се по дворанама виде разбијена стакла, отпали украси, прашина и трагови удара, призор је имао тежину која превазилази, нажалост, толико често виђени ратни билтен. На тим сликама није страдао тек један комплекс зграда. Погођен је простор у којем се чува државно сећање, церемонијал старих династија, рукопис једне цивилизације која је вековима обликовала сопствени политички и естетски језик.
Истих дана стизале су вести о оштећењима у Исфахану, граду који у иранској историји носи митски статус. Тамо се у камену, куполама и двориштима задржао врхунац сафавидске моћи, а са њим и слика Ирана као велике историјске целине. Ови напади показују да је рат ушао у саму текстуру једне цивилизације, а то није случајно.
Такве сцене одмах призивају Ирак из 2003. године. Пад Багдада, пљачка Националног музеја, изровљени локалитети јужног Ирака и милитаризација Вавилона отворили су једно од најмрачнијих поглавља модерног ратовања.
У том поглављу културна баштина улази у ратну карту — опет, не случајно. Она носи симболичну разорну снагу, политичку поруку и покушај да се народу разбије осећај историјског континуитета.
Реч је о злочину који је можда и најстрашнији — не циљају се само људи, већ и сви њихови преци, њихова важност у колективној структури самог човека. То је друга врста разарања, покушај исконске дезинтеграције, па чак и сирова мржња према култури од стране онога ко зна да се сопственим издањем (или импровизацијом) са њом не може надметати.
Месопотамија као рана света
Ирак носи просторе на којима су град, држава, писмо и администрација добили своје најраније пуне облике. Тамо су настајале прве плочице на којима се водио рачун о житу, раду и порезу. Тамо су записивани епови, уређивани храмови, подизани зигурати и обликована рана државна моћ.
Урук, Ур, Ашур, Нинива, Вавилон и дуга мрежа сумерских и акадско-вавилонских средишта чине архив самог људског почетка.
Тај простор није важан само Ираку. Он припада светској историји у најдословнијем смислу речи. Када се разбије месопотамска плочица, када нестане рељеф из Нимруда или се трагови тешких возила урежу у Вавилон, човечанство губи део сопственог првог сећања.
Губитак се не мери само естетски. Нестаје доказ о томе како је човек први пут организовао град, веру, власт, трговину и време — како је постао човек у оном смислу у којем га данас поимамо.
Персија стоји на другом крају исте велике приче. Иран чува слојеве од Ахеменида до Сафавида и Каџара. Персеполис, Исфахан, Шираз, Голестан и читава мрежа историјских градова и палата сведоче о другом великом цивилизацијском луку који је вековима повезивао Медитеран, Кавказ, Месопотамију, Средњу Азију и Индију.
Када рат дотакне Иран, он не улази у празну географију — већ у једно од главних складишта људске историје.
Багдад 2003. и три дана у којима је нестајала историја
У данима између 10. и 12. априла 2003. Ирачки национални музеј у Багдаду остао је без заштите у тренутку када се државни апарат распао, а окупациона војска још није успоставила контролу над градом. Пљачкаши су разбијали витрине, износили предмете и уништавали оно што нису могли однети.
Америчка стража стигла је тек 16. априла. До тада је штета већ постала глобални симбол.
Из музеја је нестало око 15.000 предмета. Значајан део је касније враћен, али хиљаде су остале изгубљене на кријумчарским рутама, у приватним збиркама и сивим зонама тржишта антиквитета.
Они нису били роба — били су документи најраније историје човека.
Археолози су пре инвазије упозоравали да музеј мора добити непосредну заштиту. Упозорења су постојала. Знање је постојало. Одлука о приоритетима такође. Културна катастрофа зато носи јасан печат политичке и војне одговорности.
Мосул и призори који су претходили каснијој катастрофи
Док је свет гледао Багдад, на северу се одвијала друга трагедија. Мосулски музеј је опљачкан у истом таласу хаоса. По подовима су лежали остаци разбијених скулптура и фрагменти античких кипова, док су кустоси посматрали како град остаје без доказа о сопственој прошлости.
Око Мосула налазе се Нинива, Нимруд и Хатра — један од најважнијих археолошких појасева на свету. Када се музеј распадне, локалитети убрзо следе исти образац.
Вавилон под гусеницама и шљунком
Након инвазије у Вавилону је успостављена војна база Camp Alpha на око 150 хектара централног дела локалитета. Тешка возила прелазила су процесијски пут старог града, древне опеке су пуцале, копани су ровови и постављане војне инсталације.
Вавилон је постао место где се могло видети како савремена сила буквално прелази преко античког времена.
Црно тржиште као продужена рука рата
Пљачка багдадског музеја наставила је да живи кроз тржиште антиквитета. Већ 30. априла 2003. америчка царина запленила је 669 артефаката у FedEx пакетима послатим њујоршком трговцу.
Године 2017. покренут је велики случај против ланца Hobby Lobby због увоза хиљада ирачких артефаката са лажном документацијом. Неколико година касније Ираку је враћена и чувена плоча из Епа о Гилгамешу.
Рат, пљачка и тржиште спојили су се у један ланац.
Зашто агресор удара на културу
Култура народу даје дубину. Музеји, палате, џамије, библиотеке и археолошки локалитети стварају осећај историјског трајања. Када они страдају, друштво губи део своје унутрашње структуре.
Агресор тиме добија симболичку, психолошку, економску и политичку корист — демонстрацију моћи, осећај колективне рањивости и могућност наметања новог наратива.
Иран и удар на персијско трајање
Оштећења у Ирану доживљавају се као удар на Персију. Голестан у Техерану, Чехел Сотун у Исфахану и комплекс Масџед-е Џаме представљају врхове персијске културне историје.
UNESCO је потврдио да су најмање четири локалитета светске баштине оштећена од почетка рата.
Ранија изјава Доналда Трампа из 2020. године, у којој су ирански културни локалитети спомињани као потенцијалне мете, додатно је појачала осећај да је културна баштина свесно изложена ризику.
Мит прецизног ратовања
Савремени рат говори о „прецизним ударима“, али експлозија не поштује духовну хијерархију простора. Удар у близини споменика улази кроз његова стакла, зидове и куполе.
Зато постоје заштићене зоне око локалитета светске баштине. Када се оне погоде, одговорност постаје политичка и морална чињеница.
Рат против времена
Уништавање културне баштине делује као рат против самог времена. Циљ је ломљење континуитета и брисање памћења.
Месопотамија и Персија тако постају део исте приче — удара на просторе где је човечанство записало своје прве идеје, епове и моделе државе.
Када се прашина слегне, остаће питање: какав је то свет који бомбардује сопствене изворе и потом се проглашава чуваром цивилизације?
Историја је, ипак, дубља од сваке бомбе. Она ће опстати — и памтиће.
Текст преузет са и преведен на српски језик
https://www.advance.hr/tekstovi/tema-dana/mezopotamija-i-perzija-na-meti-razlozi-veci-od-geopolitike