Пише: Владимир Вуковић
Потпуно сам као очекивану примио информацију да је Мило Ђукановић постао Златни лав.
Када су стигли гласи из Венеције да је бивши вишеструки повратник на предсједничку и премијерску функцију у Црној Гори проглашен од стране Латина у краља животиња и то златног, као логична ми се наметнула идеја да би и ми могли да му признамо заслуге. Када га Латини у Венецији овако цијене што га ми не би турили на државни Грб, самим тим би се и на застави нашао а не би било лоше да га метнемо и у један стих државне химне. Па није Секула Дрљевић бољи од нас и ако је он могао да дописује стихове, што и ми не би могли да поменемо некрунисаног црногорског краља, лава нашега, нашу златну звјерку.
А познато је од раније да између Мила и животињског царства постоји нека директна веза, јер су му се вактиле многи клањали као телету, златном. У говору након што је проглашен за лава, Мило Ђукановић је истакао:
„Награда није признање само мени, већ свим нашим грађанима који су допринијели да савремена Црна Гора буде земља препознатљиве мултикултуралности и међувјерског и међунационалног склада, успјешна европска прича на Балкану како су је до недавно називали међународни званичници, кредибилна чланица НАТО и лидер у процесу европске интеграције.“
Па зар не би био севап, макар због тих заслужних грађана и њиховог доприноса овога што је побројао, да баш његов лик као нашег савременог златног лава метнемо на државна знамења, умјесто оног лава што га је у свој вакат стављао књаз и потоњи краљ Никола I Петровић, мотивисан тиме да прави српске разлике док је кокетирао са Латинима који нам овога данашњег дароваше као готов производ.
Нека за живота творац најуспјешније европске нарко државе са Балкана, од које се у том смислу слободно могу да застиде и државе Латинске Америке, доживи да буде уважен и признат међу својима а не само међу Латинима.Приштепајмо га, сад је права прилика када су нам га овако дивно позлатили, па док подвлачи мафијашко-политичку каријеру нека му и то буде прилог животном дјелу а признање његовом легату, који нам је оставио да се у њему давимо као друштво. А силан и златан пензионер се учини од њега, док као лав после свега шета слободно на рушевинама достојанства народног. Овог народа, који му после свега што је урадио на улицама Подгорице не смије ни да добаци коју, по заслузи, него га и даље бојажљиво гледа и који даље страхује од првозване Бритве а потоњега Златног лава.
