Пише,Протојереј -ставрофор Србољуб М.Милетић, Историја Срба у Аустралији ,Новом Зеланду и Јужној Африци XIII

Перт је главни град државе Западна Аустралија. Пре доласка белаца, територија на којој се данас налази град Перт, била је током више хиљада година настањена Абориђанима из племена Њунгар (Nyoongar tribe). Остаци њихове културе се и данас проналазе у Перту и околини од неколико стотина километара.
Први белци за које се поуздано зна да су пристајали уз ове обале, били су чланови посаде три Холандска брода (Geelvink, Nijptangh, Weseltje) под командом капетана Вилема де Вламинга (Willem de Vlamingh), крајем 1696. и почетком 1697. године. Они су тада обишли део западне обале Аустралије у потрази за преживелима са претходне експедиције Фламанске ВОК компаније,који су нестали током 1694. године. Најпре су пристали на острво које су назвали Ротнест (Rottenest = пацовско гнездо), због малих торбара валабија (wallaby) којих је ту било у изобиљу. Потом су, 10. јануара 1697. године, у дубини од око 20 км истражили ушће реке коју су назвали Свон Ривер (Swan River) на којој се данас налази град Перт. Територију су тада окарактерисали као „непрофитабилну“.
Град Перт је основан 1829. године, као насеље на реци Свон. У почетку, оно је споро расло, све до 1850. године, када су као радна снага доведени затвореници из Енглеске, који су изградили многе веће и лепше зграде из тадашњег времена као, градску већницу и зграду владе Западне Аустралије.
Упркос томе, Перт је и даље заостајао у изградњи за већим градовима на источној обали Аустралије, све док 1890-тих није пронађено злато. Током следеће деценије становништво се учетворостручило, а град је брзо растао. Током двадесетог века на територији Западне Аустралије откривено је велико рудно богатство, тако да је Перт имао великих и богатих компанија непропорционално више од других градова Аустралије. Крајем двадесетог века град су потресали политички и пословни скандали, али се атмосфера убрзо стабилизовала. Захваљујући његовом положају, може се очекивати да ће Перт и даље расти као главни град државе Западне Аустралија, којој велико рудно богатство омогућује просперитет и у будућности.
Златна грозница у овој држави и њен нагли развој крајем деветнаестог века, довео је и прве православне Србе. Колико је до сада познато, међу првим Србима који су се доселили на тло Западне Аустралије били су Томо Марић, родом из Херцеговине, који се доселио у Карлгурли 1896. године, и Јово Спаић 1905. године, из села Граб код Требиња. Затим, Никола Марић, који је дошао код свога рођака Томе Марића, такође из Требиња, Херцеговина. Никола се потом, као добровољац пријавио у аустралијску војску 1914. године. Борећи се на страни савезника био је рањен у Француској. По завршетку рата, влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца га је, као познату личност, 1930. године поставила за свог почасног конзула. На тој дужности је остао пуних петнаест година, све до 1946. године. Као човек на правом месту и у право време учинио је доста на прихватању и збрињавању Срба пристиглих из европских расељеничких логора у Перт и на тле Западне Аустралије, а био је активан и у црквеном животу након Другог светског рата.
Почетком 1948. године, из логора у Минхену, у Западну Аустралију је стигла прва већа група, од око 130 Срба. Након истека двогодишњег обавезног радног уговора, један део се отселио у друге делове Аустралије, али је око четрдест особа од те групе остало у Западној Аустралији.
Током априла 1948. доселили су се: из Француске капетан Владислав Гудовић, из Италије Божо Јанковић са мајком. Из Египта су стигли Милош Саичић са супругом, судија Михаило Рајковић и Крсто Мандић. Са њима су стигли и официри: Балша Баошић, Јосиф Бранер, Раде Јакшић, Момчило Кршикапа и Свето Чотић. Од друге половине 1948. године до августа 1949. из Немачке је стигла нова група од 110 ратних заробљеника међу којима је било војника и официра са породицама. Са том групом су дошли и мајор Јован Параћинац, Иванко Милошевић и судија Петар Вујовић. Од 1953. године почеле су у Аустралију да пристижу и супруге са децом. Међу првима је стигла Јованка Гудовић са сином Петром, а касније и Симка Милошевић са сином Радомиром.Доцније су пристигле и друге супруге са децом. Тако су породице поново спајане, а српска колонија у Западној Аустралији увећавана.
Пре него што је дошло до организовања парохије и црквене општине биле су осниване поједине националне организације, клубови и друге асоцијације. Међу првим организацијама формирано је 10. децембра 1949. године, Удружење бораца К.Ј.В. Дража Михаиловић, као прво на тлу Аустралије.
Заузимањем бившег конзула Краљевине Југославије у Перту, Николе Марића и групе Срба, на челу са Михајлом Рајаковићем, оснивачка скупштина црквено-школске општине у Перту се састала на дан Светог Саве, 27. јануара 1951. године. Специјално за ту прилику из Сиднеја је возом допутовао архијерејски намесник протојереј Илија Булован. Удаљеност од Перта до Сиднеја износи око 4,300 км, па је на путу прота Булован провео четири дана у одласку и исто толико у повратку, не жалећи труда како би учествовао у раду скупштине и помогао оснивање још једне цркве у Аустралији.