Билатерални уговори склапани између Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије и Републике Албаније, касније Краљевине, независно од назива који носе (протоколи, конвенције, уговори, споразуми), могу се сврстати у неколико категорија: оне који регулишу питање разграничења и државних граница, конзуларне службе и настањивања, међународно-правног општења, трговине и привреде, међународног саобраћаја. Најчешће је сагласност и воља потписница постизана у три фазе: преговори, потписивање и ратификација, мада има и оних који непосредном разменом аката изјављују вољу страна уговорница.
Нерешено питање граница, које је попримило међународне размјере, учинило је да првих година након првог светског рата нема ни једног билатералног уговора између Југославије и Албаније.
Постигнута сагласност у питању међудржавне границе, августа 1925. године, претходила је првом међудржавном уговору између две земље, које је делила заједничка граница у дужини од 465 километара. Након тога, међудржавним уговорима уређени су трговинско-економски и саобраћајни односи са Албанијом, екстрадиција криваца, настањивање и конзуларна служба и слично. Испуњење права и обавеза из потписаних уговора делили су судбину политичких односа између Југославије и Албаније у периоду између два светска рата.
Међународни уговори који су по својој садржини регулисали питање границе између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије и Републике Албаније од 1928.године Краљевине Албаније и њеног одржавања, били су Протокол о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније и Конвенција о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници.
Коначно решење државне границе између две земље међународно је озваничено 30. јула 1926. године у Паризу, у министарству иностраних послова Француске, када је потписан Завршни протокол о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније. На акт своје потписе ставили су чланови Конференције амбасадора, амбасадори Велике Британије, Француске, Италије и Јапана и представници Албаније, Југославије и Грчке.
Саставни део Протокола о разграничењу чини 10 анекса (прилога) потписаних у Фиренци 26. јула 1926. године, од стране чланова Међународне комисије за разграничење Албаније и представника заинтересованих држава. Анекси се односе на:
I. Податке за одређивање границе,
II. Листе описа граница и граничних линија,
III. Општи опис граничних линија,
IV. Листе карата граница између Краљевине СХС и Албаније у размјери 1 : 50.000 нумерисаних од 1 до 11,
V. Заједничку карту границе Албаније у размери 1 : 500.000,
VI. Протокол о слободној пловидби на Скадарском језеру и реци Бојани,
VII. Протокол о олакшању комуникација српско-хрватско-словеначком становништву између Гусиња и Подгорице и албанском становништву између региона Врмоша и Лићени-Хотит,
VIII. Протокол о регулисању трговине и саобраћаја преко границе у региону код Ђаковице,
IX. Протокол о пелеринажу албанског становништва у манастир Св. Наум и
X. Декларацију владиних представника Албаније и Краљевине СХС у Међународној комисији за разграничење Албаније.
У анексима I до V прецизирано је на основу чега је и како одређена државна граница између Албаније и Краљевине СХС са описом граничне линије и картама границе од ушћа ријеке Бојане до тромеђе на Преспанском језеру.
Протокол о слободној пловидби Скадарским језером и ријеком Бојаном, чији пројекат је урађен након повлачења границе на том дијелу 1922. год., предвидио је пуну и целовиту слободу пловидбе на језеру и ријеци Бојани и пловним рукавцима за обије пограничне државе. За сва питања која су се тицала пловидбе а нису била прецизирана у протоколу и нису се односила на треће државе, било је предвиђено накнадно регулисање посебним споразумима уколико то није санкционисано, општим међународним конвенцијама и чији су потписници обе државе.
Протокол је предвиђао демилитаризацију вода и забрану пловидбе ратним бродовима. У њему се не помињу треће државе па можемо закључити да Бојана и језеро нису постали међународни пловни путеви.
На томе је инсистирала влада Краљевине СХС током расправе о нацрту протокола, који је сачинила Међународна комисија за разграничење Албаније, сматрајући да он „носи чисто двострани карактер и да се тиче саме наше и арбанаске државе“… …“јер она [Комисија] другу и ширу компетенцију, која би се односила на регулисање права и трећих сила, не може ни имати.“
Влада Краљевине СХС је од почетка покретања овог питања захтевала за себе права која је имала Црна Гора у погледу пловидбе и службености на Бојани и Скадарском језеру, као и његово регулисање и исушивање околних предјела. Протокол је оснажио правни третман пловидбе ,који је постојао између два бивша суседа – Црне Горе и Турске.
Протокол о олакшању комуникација српско-хрватско-словеначком становништву између Гусиња и Подгорице и албанском становништву између региона Врмоша и Лицени-Хотит, дозвољавао је слободу пролаза и транзита, транзит стоке, намирница ,под условом да се поседује одређена писмена потврда издата од надлежних органа, која је важила једну годину.
На предложени текст протокола краљевска влада није хтјела дати свој пристанак јер је чл. 7 предвиђао постојање мјешовите комисије која би пратила примјену протокола. За Краљевску владу таква одредба је значила непризнавање краљевских локалних власти. Сви евентуални неспоразуми уколико би искрсли, жалбе или изузетне ситуације, према категоричном ставу краљевске владе, могли су се ријешити дипломатским путем.
Исте примедбе односиле су се и на Протокол о прометној зони код Ђаковице (чл. 14) и Протокол о пелеринажу у манастир Св. Наум (чл. 6). Ове примедбе су усвојене и одредбе о мешовитој комисији нису ушле у коначан текст протокола.
Протоколом о регулисању услова и размене саобраћаја преко границе у региону код Ђаковице, дозвољено је становништву Албаније у зони западно од Ђаковице да слободно долази на ђаковичко тржиште ради куповине и продаје намирница и остале робе. Ово право постојало је и према одлуци Конференције амбасадора великих сила у Лондону из 1913. године, када су први пут одређене границе Албаније. Одређено је шест места за прелаз албанском становништву у зони Ђаковице – Ћафа Глава, Ћафа Морина, Ћафа Донит, Ћафа Прусит, Ћафа Добрун и Ћафа Горажуп.
Протоколом о пелеринажу албанског становништва у манастир Св. Наум, за шта је предлог потекао од Конференције амбасадора, било је дозвољено албанском становништву да слободно може долазити на територију Краљевине СХС у манастир на поклоњење.
Амбасадори су били склони да манастиру дају карактер духовног кондоминијума са правом посећивања и сталног настањивања за Албанце.
Такав предлог је одбијен од стране краљевске владе са мотивацијом да Албанци имају довољно других, својих манастира за посјећивање и настањивање.