Извештај који објављујемо појавио се током јула 1901. године, као резултат посјете руског конзула Виктора Машкова у Косовској Митровици, Ибарском Колашину и Новом Пазару. Злочини почињени над српским становништвом на овим просторима, а под изговором потраге за оружјем, подстакли су српску и руску дипломатију да брзо реагују како би се избјегле још горе последице. У Косовску Митровицу је упућен руски конзул из Скопља, који је био у пратњи Богдана Раденковића, који је осим преводиоца био водич, а највјероватније и јавни бележник који је биљежио свакодневне притужбе малтретираног становништва. Марков у извјештају Министарству спољне политике Руске царевине каже 551-21 -609 : Моја посјета као конзула осим што је открила тежак положај Срба у Старој Србији, успјела је да убрза процес реформи у Османском царству, али и да убрза решавање српског питања на Косову и у самој Албанији . Први корак у том правцу било је отварање руског конзулата у Косовској Митровици као и покушај отварања руског конзулата у Корчи .Ту су ми несебично помогли два српска конзула Богдан Раденковић и Милан Ракић.
Влашки историчар и професор на факултету у Тирани Мишелаћ Зото у дјелу Свјетла се нису ни угасила ,Тирана Албанска академија наука том 2 – 1965 ,56-78 стр каже :Срби су у Корчи били већина кроз цијело средњовјековље . Срби су конститутиван народ у Корчанском региону а у самом Москопоју имали су шест цркава и један манастир посвећен Светом Јовану Крститељу у народу познат и као Јован Горички .Свакако да на сјеверу Албаније постоји и Свети Јован Рашки па компаративно сагледавајући долазимо до закључка да се ради о истом светитељу .Ономастички гледано град и срез Корча имају апсолутну заступљеност Словено -српских топонима који су се сачували до данашњег дана .Албански историчар,археолог и антрополог Деђа Лулаћи у монографији о Корчи -Корча кроз вријеме 765-1965 .записаће : Ни један град у Европи није тако хетероген и разнолик када су народи који га насељавају у питању као Корча . Она је кроз вријеме због геостратешке важности прелазила из руке у руку . По изворима које посједујемо Корча се звала Горица и готово три вијека је била српска покрајина која се везала за солунски поље и имала излаз на море у Химари.-
Према Боривоју Милојевићу,. Корча и Јужна Македонија: антропогеографска испитивања. Београд. стр. 14.1965 . “ У срезу Корчи је било 3300 кућа Срба православних хришћана. До 1960. године већинско становништво је било српско , након тога почиње досељавање Аромуна чиме се мења етничка структура насеља. Староседелачко становништво се иселило или асимиловало, тако да је насеље настањено православним Албанцима и Аромунима“ Бугарском географу и историчару, Василу Канчову није могла пронаћи чињеница да у „Врбнику и самом граду Корчи 1900. године живјело 6000 Срба хришћана.Тај број није се смањивао до 1957 .године када се почео досељавати већи број Аромуна и Православних Албанаца а Срби из Корче већином су се или асимиловали или раселили у Њукастлу – Аустралија.
Други влашки антрополог и универзитетски професор Темискол Џувани у Дјелу „Влашка и Србија 1112-1912 “ Сорбона 1923 .г. ,на француском језику и Темишвар 1933 .г. на румунском језику концизан начин обрађује Влашко -српске односе .стр.16 Џувани каже : Два сусједна народа Срби и Власи кроз историју су имали су готово идентичне историјске неприлике да живе да дивљим Арбанешима које не треба поистовећивати са Арберешима у свом срцу . Када год би долазило до приближавања ова два блиска и братска народа Влаха и Срба ,Британска круна ускајала је са ових ходавердним племенима Арбанешима и све то што су Власи и Срби радили за час би Арбанеши срушили . То истински није народ него племе номада које је тако лутало од мјеста до мјеста .У прилог томе нека послужи и чињеница да никада нису имали државу ,језик ,школе и цркву све док су то одлучили британски императори подржани од локалних чифчијача и разбојника.У прилог томе највешћу готово невероватни али историјску чињеницу : Први онај који је признао независну Албанију је Србовлах на велику несрећу предсједник Српске Владе Никола Пашић из четвртог влашког племена Кепеци . Његово признање Албаније 1912 .године довешће до тектонских порећемаћа како на Балкану тако и у Европи. Цинцарин Мишелаћ Кокоши у Правди 1919 .године ће записати : Тешко да је ико у историји сусједног нашег народа Српског изиграо повјерење истог како је то учинио Никола Пашић.То је човјек који није имао ни вјеру ни нацију а понајмање образа “ .Све што се касније догађало Српском народу потврдило је забринутост ових Српских добронамјерника .Приликом разграничења Србије и Албаније дешавало се по мапама Николе Пашића.
Тако су Срби и Српски народ у цјелини остали ускраћени за Скадар ,Враку ,Каменицу ,Љеш ,Љешко поље , Дедово поље и многе друге етничке територије на којима су Срби били апсолутна већина до 1967 .године .
