Пише,Дејан Бешовић,Срби у Албанији,Четврти Скадарски рат 1912-1913 -дио други

Бег Хасан Риза је знао да су линија шанчева преко равнице између Муселима и језера, и Велики Бардањолт, били најслабији дјелови његове одбране. Они су били слаби само у поређењу са Тарабошом и Брдицом, али он је тамо очекивао напад, па је ту држао најбољи дио својих редовних јединица.
Сердар Јанко Вукотић је освојио Велики Бардањолт, али уз велике губитке, а Мали Бардањолт, положај скоро исте јачине, још увијек му се налазио  на путу.У  истој бици, Срби су напали Брдицу. Срби су дошли да помогну, с приличном самоувјереношћу… Свуда у овом рату, у Тракији и у Македонији, на Цаталџи, Галипољу, Једренима, они су били спасиоци.
Срби су довели само неколико хиљада људи и четири лака топа да помогну на Брдици, и били потпуно поражени. Неки од њих су упали у жицу, и ту рањени или убијени – висили дан и ноћ. Турци су сјутрадан изашли и бајонетима сјекли рањенике.
Брдица је јужно од језера, преко Бојане. Одмах преко ријеке, западно од језера, почиње тарабошки гребен, прво Мали Тарабош, потом једна зараван, онда Велики Тарабош, Пипак, Брадавица, једна дуги спуст, па црнгоорска предстража.
Око турског положаја била су три реда жице. Један који је окруживао цјелину, то јест од Малаог Тарабоша до Пупка, друга два око Великог Тарабоша.
Мартиновић је открио своју малу батерију изнад Вилгара, и сатјерао све турске предстраже и стријелце на Пупак, првог дана битке. Те ноћи су на Брадавицу донијели максимке да покривјау јуриш.
Послије једноноћне борбе, жица је била уништена, и Пупак освојен. Напад на следећу жицу није успио. Јединице су јуришале читав дан, и с равнодушношћу се излагале смрти, али се до жице није могло стићи чак ни уз губитак пола дивизије.
Турци су, међутим, били отјерани с гребена; а планина Широчка, брдо којим и коза тешко да се може пети, била је претворена у положај за топове.  Путеве су наравно морали да пробију, а платформе за топове усјеку са лица литице. Кад смо се вратили крајем мјесеца, тај посао је био обављен и на планини се налазило 11 топова.У овој бици, Црвени крст из Зогаја пружио је помоћ свим Мартиновићевим рањеницима, којих је било више од пет стотина. Тод, Старки, Лодер и Виљемз били су сви на попришту, мада је већина рањеника морала да се снесе до џамије на лијечење.Капетан Марковић је био витак, висок младић са дугим брковима, увијек у веома уредбој униформи, како је и приличило његовом положају у Мартиновићевом штабу.Њега је марта мјесеца задесила невоља што нигдје друго не би било невоља до у Црној Гори. Њега су са једним официром послали у Скадар на преговоре. Пошли су да опомену команданта одбране Скадра  Есад -Пашу Топтанија  да би цивилно становништво требало да се уклони из града прије следећг напада. Есад је то одбио, и два официра су кренула да се враћају, водећи своје коње преко прве неравнине. Турци су одмах почели да пуцају на њих.
Марковиећев коњ је био узнемирен, преплашен пуцњавом, и није се могао појахати без тешкоће, услед чега се на неки начин прекинуо ременик Марковићеве сабље. Сабља је пала, а Марковић то није примијетио док се није вратио у заклон.
По утврђеном обичају, нико ни под којим околностима сабљу није смио да изгуби. Пред Марковићем је стајао избор да се врати за њу и да сасвим сигурно буде убијен, или да се суочи са срамотом. Одабрао је да буде убијен, али на кориснији начин. Подуезо је да командује следећим нападом на Тарабош.
Он је 30. марта дошао у Боботе да нам каже какво је тренутно стање. Неопходно је да се објасни да је копање ровова на Тарабошу скоро немогуће. Читав гребен је или тврда стијена или разбијене стијене са мало камените земље између.Турско утврђење на врху било је дигнуто у ваздух прије извјесног времена, њихови дуги ровови били су плитки, са изузетком шанчева одмах унутар друге линије жице, гдје су били изванредни заклони од бомби. Главна одбрана била је жица.
Црногорци су сада нападали другу линију жице (трећу су пробили у фебруару) и шанац. Они су озидали један цик-цак зид уз планинску страну, све до жице. Најинтересантија ствар на свијету била је посмтрати напредовање овога зида из дана у дан. Читаво зидање је обави посебан корпус од 120 пионира који су радили  у смјенама од по 12 часова. У међувремену су се толико приближили Турцима током последњих дана, да су неки убијени.Када је зид већ био близу жице, Турци су кренули наниже са супротним зидом од шанца иза жице, да би га тукли с бока. Пионири су онда озидали један дио у облику слова Т на крају свога зида, док су топови са Широчке горе скидали Турке са њихових.Дио у облику слова Т довео је нападаче до жице. Разнијели су је ручним гранатама и исјекли клијештима, сву осим жицу на врху, која је била сувише високо. Неопходно је напоменути да су ручне и топовске гранате од мале користи против жице.Жичана препрека је у овом сучају била четири стуба широка око три метра. Жица је била 3 милиметра дебела, бодље сантиметар и по дуге, и сантиметар и по раздвојене. Ове бодље су биле лабаве, само уврнуте око жице. Стубови су по правилу били метар и по високи, али су се разликовали зависно од тога колико су дуго били укопани.Жица је била спојена и изукрштана од стуба до стуба, и напријед и натраг, и вучена косо, тако да се кроз њу није могло проћи чак и кад на вас нико не пуца са растојања од петнаестак метара.
Граната једноставно одбаци у ваздух сву ову жицу и само је још више запетља. Погодак који обори једна стуб, не дјелује на друге, уколико нијесу у истој линији. Нараво, они нису били у једној линији.
То јест, још увијек је преостајала трострука жица, као и остаци од прве, и даље опасне, чак и када би погодак сломио стуб. Ручна граната је мање дјелотворна, она стуб неће чак ни сломити.Сва ова жичана препрека уништава је мјесецима. Тло је било разнијето у парампарчад (стубови под свим угловима), али жичана препрека и даље бијаше једнако снажна.
Једини начин да се изађе на крај са жицом јесте да јој се привучете и да је искидате.

0 komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare