И, тако – током фудбалског меча у Подгорици хрватски навијачи су оправдали очекивања: традиционално су призивали убијање Срба, истицали да су „за дом спремни“ и понижавали „Ловћенску вилу“ која им се, из неког разлога, непрестано извињава.
Међутим, није основни проблем у навијачима. И у неким другим земљама, многи навијачи истичу екстремне поруке и имају друштвено неприхватљив вид вокабулара. То је, често, неки уобичајен вид понашања радикалних навијачких група.
Проблем је у дијелу хрватског државног естаблишмента, који прилично благо реагује на отворене изливе фашизма у тамошњем друштву (као што су, рецимо, насилно прекидање манифестације српске културе у Сплиту од стране неких црнокошуљаша, слична дешавања у Загребу, или концерти Томпсона са усташким порукама и иконографијом).
Проблем је у понашању хрватског министра иностраних послова, који у разматрању проблематика са нашом земљом има екстреман, непопустљив, патерналистички и уцјењивачки став. Проблем је и у неком хрватском европарламентарцу Соколу, чије брутално уплитање у црногорску дневну политику уз константну употребу антисрпског наратива чини да он више наличи каквом фанатику из редова црногорског ДПС-а, неголи хрватском политичару. Проблем је и у многим другим хрватским политичарима, њему сличним, који се на све могуће начине труде да у Црној Гори буде обновљена клептократија и диктатаура ДПС-а.
Умјесто да организује бесмислене састанке са превазиђеним министрима који су просперирали у вријеме злочиначке диктатуре, црногорско Министарство вањских послова морало би оштро да реагује на овакво непоштовање наше државе и њених институција од стране неких дјелова хрватског естаблишмента. Осим нашег министарства, истовјетно би требало да реагују и одговарајуће институције Европске уније.