Ма браво! На Западу се стидљиво јављају интелектуалци који су спремни да признају: „Изгледа да су и Руси ипак људи“. При чему је нарочито занимљиво да постепено интелектуално прозрење расте упоредо са постепеним напредовањем руских трупа. Што су Руси ближи Дњепру, аналитичари су све разумнији.
Први од таквих особењака био је веома, веома угледни француски социјални антрополог Емануел Тод.
У својој најновијој књизи „Пораз Запада“ Тод се позива на још угледнијег старијег колегу, америчког реалисту Џона Миршајмера. Наиме, од самог почетка сукоба, кад су сви западни паметњаковићи најављивали скори пораз Русије, Миршајмер је тврдио и објашњавао да ће Русија неизбјежно побиједити, јер је за њу ово егзистенцијални рат, док за Запад, па чак ни за Украјину – није. За њих је то рачуница.
Тод иде још даље од Миршајмера. Он суштину читавог сукоба илуструје сликом покер играча (Украјина) којег је пријатељ (САД) натјерао да се клади иако је у руци имао само пар двојки. Ако отвори карте, изгубиће, тако да може само да подиже улог, то јест да форсира рат, који му са сваком рундом постаје све мање исплатив. У почетку није ризиковао ништа, онда је ризиковао много, а на крају – мораће да ризикује све. Главна теза Тодове књиге је да ће такво хазардерско и нихилистичко понашање довести до колапса и Украјине и читавог Запада.
И ево, сад смо дошли до те критичне тачке.
И ево, сад паметњаковићи предлажу примирје.
Зашто је за Русе примирје са покерашима неприхватљиво, јасно је мање-више свима. Дошло је вријеме је да се покажу карте, без блефирања.
А зашто су и сами преговори са покерашима принципијелно бесмислени, ни то није тешко доказати.
Први разлог је чињеница да западни доносиоци одлука потпуно погрешно процјењују расположење својих руских опонената. Упечатљив и комичан примјер: прије неки дан Блумберг је објавио, а западни аналитичари објеручке прихватили информацију да је Владимир Медински присталица тврде линије у руском руководству, такорећи јастреб!
Таква процјена сама по себи довољно говори о степену деградације западне аналитике и дипломатије.
Наиме, позиција Мединског, демонстрирана у Истанбулу, уопште није позиција руских патриота и радикала. Не, он је присталица меке линије! Чак би се могло рећи да је то позиција умјерених либерала у руској власти. Али Запад то уопште не разумије. Очигледно, требаће им још доста времена да схвате дубинске промјене у руској самосвијести и у руској практичној политици.
Осим те очигледне неспособности, ту је и врло битна, принципијелна разлика између двије преговарачке традиције. Западна традиција, коју у заоштреној форми демонстрира Трамп, своди се на следеће: тражиш 500 долара, да би добио 50 долара. Дакле, као што је већ примијетио Емануел Тод: типична покер-стратегија.
А руска преговарачка традиција потпуно је друкчија: ако хоћеш 100 рубаља, тражиш 100 рубаља, и од тога никад не одступаш.
У свим саопштењима њихових званичника, од самог почетка украјинског сукоба – руски ставови и захтјеви, ако су јавно озвучени, уопште се не мијењају. С друге стране, амерички ставови и захтјеви сваки час се мијењају, зависно од тренутног расположења човјека који пише твитер-објаве.
Зашто западни политичари и аналитичари годинама (!) игноришу Путинова јасна и већ готово монотона упозорења, а помно изучавају покерашке твитер-егзибиције, то је посебно питање. За сада, можемо се ограничити претпоставком да Запад заиста нема појма о Русији, што је и требало доказати.
