Пише, Владимир Ђукановић , Знам да ме мрзите али не одступам од својих ставова!

Ево неку цртицу о себи да напишем и о неким мојим дилемама у вези са односном који блокадери и генерално опозиционо оријентисани људи имају о мени. Нема никакве дилеме, свестан сам тога, у њиховим очима ја сам најомраженија личност која хода и најрадије би ме разапели. Толико лажи сам о себи прочитао и обично о мени све најгоре говоре они које никада у животу нисам ни видео, ни срео, нити један секунд са њима нешто попричао, али битно је да они о мени све знају. Но, није то ни толико важно. Мени је битно да они који мене познају, па чак и када се не слажемо, имају сасвим коректан однос и цене искреност што увек кажем што ми је на памети. По приниципу- што на уму то на друму. Није то добро за политичаре, али зато ја и нисам политичар, нити ме занима да будем. Но, вратимо се на почетак овог мог писанија у вези те моје дилеме- зашто сам им баш ја толико омражена личност? Дакле, ја нисам функционер, посебно не државни, а вала нисам ни страначки, нити ме занима да будем. Нисам ни активан у политици, осим што износим став који заступам по принципу како сам и васпитан од малена, а то је одређени конзервативни однос према животу и свакако као верујући човек држим се одређених принципа и хришћанских вредности. Не одлучујем ама баш ни о чему, не питам се ништа, но опет мене мрзе као најгорег. Можда зато што увек међу првима кренем да им супротстављам и да им рушим концепцију њиховог виђења државе? Свакако, не пристајем на воук идеологију, на лажне екологе, лево-либерални систем вредности, анархију, пљувачину по Србима и нашој борби за слободу… Прихватам компромисе када они могу да доведу до смиривања ситуације, но никако не прихватам компромис када се то коси са неким основним националним интересима. Увек сам за разговор, али немој у разговору да очекујеш да ћу прихватити здраво за готово оно што друга страна заступа. Спреман сам да саслушам, али не и да по сваку цену прихватим. Можда је то разлог њихове мржње према мени? Не знам, али како год, веома често сам поносан када видим како ме бесно пљују и вређају, јер знам да нисам одступио од неких елементарних вредности и принципа за које се одувек залажем. Неретко ме њихова мржња јача и храбри, а највише ме обрадују када ме позову са њима да дискутујем (мада то све ређе чине). Све у свему, то што ја дневно истрпим, верујте многи би давно полудели. Но, то је мој крст у земљи у којој лево-либерални идеолози не трпе другачије мишљење. Зато је свакодневна борба на неки начин задатак. Можда је хендикеп што се борим сам, без икакве логистике. Осим пријатељских односа са појединим људима у странци, ја немам никакав други контак у смислу да ми неко каже шта ћу да причам, шта је стратегија, како шта рећи… Све што износим јавно, то је на основу оног што осећам. Свакако да често и погрешим, али то је борба. Током борбе се и греши. Но, битно је да не одступаш од оног у шта верујеш. Верујем да можемо да будемо суверена и независна држава, но за њу се мора жестоко борити. Сваки дан и на сваком месту колико год да нас неко мрзи.