Морамо да се боримо. Не зато што смо чланови Српске напредне странке или зато што смо присталице политике председника Вучића. На страну све то. Морамо да се боримо јер је у питању Србија. Сада смо макар начисто, бар се надам, да највећим делом државни сектор апсолутно ради против актуелне власти. Тешко је то прихватити, готово је немогуће схватити, мада ја то годинама уназад говорим, али су ми се свуда смејали и сматрали су да намерно преувеличавам ствари, Српска напредна странка је само на папиру власт. Формално изабрана од народа у пракси она у готово свим областима нема ама баш никакву власт. Нешто мало више у економији и финасијама и спољној политици, а то је опет претежно због ауторитета председника Вучића и његовог легитимитета.
У свим осталим областима, СНС нема ама баш никакву власт. Знам, тешко да то ко може да схвати, али то је тако готово од 2012.године. Како је време одмицало, проблем се само усложњавао. Практично, ово је развлашћена власт, док је истинска власт под контролом неизабраних у разним ”независним и регулаторним телима”, правосуђу, отуђеним центрима моћи у култури, медијима, полицији…
Овде влада диктатура неизабраних и то јесте наша кривица, јер нисмо хтели са тим да се суочимо. Сада прети тотално урушавање система. И зато морамо да се боримо да очувамо државу и да се власт врати народу, односно да Србијом владају они које је народ изабрао. Ко ће бити власт, то нека народ одлучи, али тај мора и да влада. То је искрено један од мојих најбитнијих мотива зашто се још увек борим, јер нећу да државу преузму анархисти, комуњаре, пленумашки разбојници, уништитеља привреде и отимачи приватне имовине…
Нећу да поново дође 1945.година. Нећу антисрпске црвене и проусташке ликове да заседну на чело Србије. Зато се борим. Зато морамо да победимо њихове секташко-комуњарске револуције, а после нека народ одлучи.
