Пише, Владимир Ђукановић , Многи нису смели кад смо ми смели

Некако како постаје јасно да је покушај обојене револуције пропао, тако се одједном ”храбро” појављују они који нос нису смели да промоле док је грмело и севало. Враћам сваки дан сећање на децембар прошле године, јануар, фебруар и март ове године… Нигде никог да се јави, да пита како си, шта има. Ретко ко је то смео. Таквима сам захвалан док сам жив. О наступима у медијима или да нешто напишу на друштвеним мрежама, велики и вајни функционери нису се прославили. Част изузецима. Но, реално је СНС одржало обично чланство у никад тежој ситуацији по отаџбину и саму СНС. Онај мучени обичан члан, кога неретко и не погледамо. Ретки међу функционерима који су скупили оно што многи немају преживели су пакао и ја им се клањам док сам жив.
Но, како је сада олуја прошла, како се море смирило, тако се поново уздижу они због којих нас народ иначе критикује. Наспаваше се током зимског сна, вагали су на коју ће страну и сада су ту поново да буду ”уз шефа” као и до сада. Дивно, зар не?
Тако то увек бива. И увек ће бити. Када је тешко, ту су они који срце остављају. Када се све смири, онда политичари наступају. Такав је живот. Но, можда је време за неке нове борце. Увек на линији морамо да имамо храбре и одлучне. Спремне свој комфорни живот да жртвују за идеале, И увек да буду спремни да ће неки покварењаци сваки пут имати већу прођу него они, јер борци се не боре за позиције и привилегије, већ за идеале и оно у шта верују. Мени је живот без борбе, живот без смисла. И увек ми је сваки секунд борбе против обојене револуције и против ове гамади дражи него било каква огавна привилегија коју бих имао што је СНС наводно на власти. Мени срце испуњава победа, а не новац и привилегија. Отуда, сада док је релативно мирно, нема ни потребе за мном. Када поново загрми, ту смо.
Живела Србија!
Живела СНС!