Свашта човек може у политици да научи, свакако и да види, но чини ми се да је Србија апсолутно јединствени пример на свету где анонимне особе, дакле лица која се месецима уназад снебивају да нам се представе именом и презименом, избацују некакве захтеве и на крају траже чак изборе. Разумљиво је да изборе тражи опозиција, јер то је и природно и нормално.
Но, чак смо и ту били јединствени, јер све до пре неколико месеци опозиција је претила сваком ко буде тражио изборе да заправо ради за власт и да ће га медијски линчовати. Србија је прва земља на кугли земаљској где опозиција није хтела изборе, што је иначе супротно ономе што некако и јесте задатак опозиције, а то је да смени лошу власт. Но, онда су се појавили тобожњи студенти, заправо неки млади, па и лица средњих година, који су дали себи за право да они говоре у име свих студената на нашим универзитетима, што је иначе ноторна глупост, те су и они од старта брутално одбијали да се иде на ванредне парламентарне изборе. Силовали су бесмислене захтеве, попут захтева за прелазном владом, блокирање РТС, нови конкурс за РЕМ, но када се све то од силног пумпања издувало, е онда су се сетили да би ипак добро дошли ванредни парламентарни избори.
Свакако, ни по јада што неко тражи избори, то је демократски и сасвим је у реду, но овде је проблем што нико жив не зна ко су подносиоци захтева и у чије име то раде. За почетак, неки је елементарни ред да се подносиоци таквог захтева представе именом и презименом како би их јавност упознала и како би уопште знала ко тражи изборе. То што неко тврди да представља студенте, једнако је као када бих се ја јавности представљао да сам власник „Мајкрософта“ и да говорим у име компаније. Господа која су блокирала факултете не представљају студенте. Истина, неки од њих јесу студенти, али то не значи да се већина студената слаже са оним што они раде, па самим тим њихов захтев није свестудентски.
Такође, ако су већ заједно са професорима који су их гурали у ову сулуду авантуру решили да изађу на изборе, најпре нека изађу из зграда факултета и универзитета, нека оснују своју странку, покрет, групу грађана, шта год од тога и нека изнајме просторије за њихово политичко деловање. Тада постају политички актери и немају право више да се заклањају иза приче да су они студенти или професори. Све док то не ураде, они су нико и ништа, те је сваки њихов захтев ирелевантан, бесмислен и никако не би требало да се на њих обраћа пажња и да им се даје на важности.
Са друге стране мораће претходно да одговоре на бројна питања која јавност има право да им постави. Рецимо, једно од њих је због чега су још на почетку били радикално против избора. Били су спремни сваког ко је изборе да линчују. Шта се то догодило у ових шест месеци, па су сада одједном за изборе и одакле толика недоследност на самом почетку њиховог политичког деловања.
Врло важно питање је како се финансирају, јер сложићемо се да тако снажна кампања коју свакодневно раде прилично кошта, као и све те блокадеи дежурства по факултетима. Свакако то није бесплатно, а јавност има право да буде упозната ко све то плаћа. Такође, био би елементарни ред да се обавежу уколико буде избора, да неће лудовати и дивљати ако им се не допада резултат, односно да ће признати резултате, јер постоји сасвим оправдана бојазан да они све ово раде зато што су им се теме испумпале, људи су видели о каквој превати је реч, па им је потребна нова тема. Та нова тема би била измишљена прича како су избори покрадени, јер то би можда поново извело народ на улицу. Како се то не би догодило, најпре нека се обавежу да ће прихватити изборни резултат уколико буде неповољан по њих. Морали би током кампање да иду у ТВ дуеле и то под именом и презименом, више не би смели да се скривају иза којекаквих пленума и непостојећих организација и морали би да прихвате правила парламентарне демократије. Е видите, тек када се све то буде испунило, а има још неких тема о којима би могло да се разговара, онда би могло да се прича о изборима. До тада, дечице и професори, научите се да поштујете закон и правила демократије.
Што се власти тиче, апелујем да крене са враћањем државе народу, односно да ако већ има поверење народа, онда заиста и да влада. Нека се крене у промене закона којима би се бројне одузете ингеренције министарствима вратила у министарства. Време је за промену система, зар не?
Курир
