Zbog Velikog pijeska svađamo se kao djeca oko šarene laže. Pošto, nažalost, nije naša Velika Plaža odista nemamo razloga za svađu. Zahvalimo se šeiku Alabaru što nam je otvorio oči.
Trebamo da se divimo Albancima ali i da od Albanaca ùčimo kako se voli i brani svoja teritorija (prvo teritorija pa svoja država). Devedesetih godina siromašni albanski narod je od usta odvajao da bi kupovao naša imanja/kuće po Kosovu*. Sve plaćao pošteno i papreno. Isto se dešavalo u Ulcinju s tim kao u zabranjenom seksu niti su Albanci niti smo mi imali potrebu da o tom pričamo. Zato Albanci imaju budućnost a mi imamo prošlost. Albanska omladina ne filozofira već sluša starije, pumpa i rađa, a naša omladina filozofira, a pumpa da bi ìšla na živce starijima i u tome uživa – briga ih što ostaju bez budućnosti.
Problem Velike plaže je lako rešiv, Veliki pesak se podijeli svim državljanima CG, a šta će ko sa dobijenih 4-5m² plaže uraditim da li će dobijeno prodati ili ne to treba da zavisi samo od lične odluke svakog pojedinca. To bi bilo pošteno da je Velika plaža naša, ali pošto nije nema potrebe ni da se svađamo oko nečega što nije naše. Sigurno bi Albanci prihvatili princip podjele recimo za budvanske plaže ali zasigurno neće djelili nešto što je samo njihovo. Onda zaista nema potrebe da se oko toga s’jekiramo i džapamo.
Neko će reći pa piše da je Veliki pijesak naš – piše na srpskom ali na albanskom ne piše, drugo je to što su nas Albanci pustili da mislimo da je Velika plaža naša, probudimo se – nije. Albanski zakon glasi: „Čije ovce toga i planina“.
Zapisano i uknjiženo možemo vratiti, uz uslov da naše đevojke prestanu da skaču i krevelje se ko tebetabisi po ulicama i ugostiteljskim objektima i naravno da počnu da rađaju i stvaraju mnogočlane porodice. Ako se naše đevojke odluče da rađaju i uz strpljenje od tridesetak godina onda će neki novi klinci preuzeti stvar u svoje ruke i vratiti nàše/njihovo. Ovako mi smo izgubljeni svađalački narod u magli demografije.
