Једна недељна подугачка унутрашња, шовинистичка™ дебата:
Данас цео дан размишљам, подстакнут, о томе како су Хрвати и ангажоване ПР фирме гетоизовали Полимље и Херцеговину, и зашто је Подгорица најважнији великокатунски пројекат.
Да се повуче важна паралела – то су Хрвати већ урадили код себе, кроз сиромашење српских крајева, било да је реч о стратешким инфраструктурним пројектима; било да је реч о образовању или култури. По мојему, а низ што јавних што непознатих мислилаца је изнело сличне теорије, Крајина није пала пред том војском „са мачевима убица и лучем паликућа“; не, пала је зато што се 45 година – после ратне разуре – радило н стратешком сиромашењу доцније Крајине. Цвет српске интелигенције се образовао на свеучилиштима, запошљавао у Загребу и Сплиту, због каријере женио Хрватицама (или за Хрвате удавао…). Тако смо дошли да 1991. Србе у Хрватској бране малтене сељаци са вилама, локални учитељи и полицајци и, неизоставно, криминалне групације које су у рату видели бизнис идеје.
Но, да се вратимо Карадагу. Јасно је, одвећ, да су разне мале усташке формације – глиберали, СДП… – били директна агентура хрватских служби током јединственог ДПС. Захваљујући Ђукановићевом преображају, ти људи су премрежили јавни простор и државни сектор; а каснија политика их је обогатила, дајући им свемоћ одлучивања. И обликовања.
Срби са севера су били непремостива брана таквом понашању. Са притајеном свешћу о нецрногорској припадности, Полимци и Херцеговци су постали мета опскурне политике. Просто су нас заобилазили сврсисходни инфраструктурни пројекти, наши ресурси су пљачкани немилице. Државна служба је била резервисана за конвертите (и у Полимљу Бошњаке), мимо сваког реципроцитета. Јавни, херцеговачки говор је замењен титоградском верзијом рашко-зетског дијалекта.
[Овде вреди напоменути да јотовање, пренаглашено из ког произилази свака норма Чиргизма, данас је прихваћено код Срба као код Цеташа. Припадајући српској кући само што не говоре као Приђевђевојка Александра Вуковић.Дође дете из полуекавских Пљеваља, спреме га родитељи на факултет, и после првог семестра се врати са Чиргићем. Створи фамилију јужно, у Пљевљима нема посла, и тамо га дочекају различити облици конверзије као предуслов да опстане. А Пљевља, најбогатија општина ресурсима. То сам сретао не једном, јер сам Пљевљаке – поред Никшићана, најбоље познавао]
Тако данас имамо, на обалама река црноморског слива, најсиромашнију популацију Европе. Рецепт је био прост: Насели Титоград, дај радна места којим не могу да напредују – већ сам писао о томе колико смо само изгубили кроз дискриминацију при запослењу у јавној управи, стамбеним фондовима итд – већ само да животаре.
Другим речима, намењена нам је судбина Африканаца, само што ми нисмо друге боје коже или номиналне вероисповести, па смо постали мета лагане асимилације. У томе су им значајно помагали титоградски Срби, као и Митрополија лансирањем приче и једном двоименом народу. Никад нећу успети да докучим да ли је део клира, готово цела цивилна постава лише изузетака који потврђују правило, били само у заблудама или су били злонамерни.
Како је за такав пројекат било потребно озбиљније време [католици су се против Срба на приморју и залеђу борили вековима], тако су они хтели да убрзају. Ударац на Цркву је дошао у незгодно време, пред оронулим Ђукановићем. Тврдим да нас је спасила не мудрост било које српске главе – сходно раније изговореном, лично сматрам да им се једино на глупост може испословати имунитет пред повешћу – већ то што је нарко-дуванска екипа била пред ендогеним сломом око плена, што је узроковало и губитак популационе и међународне подршке.
[Улогу нам је играло то што никако нису могли да осиромаше Србе из Боке и Бара, те и природна интеграција северњака у тамошње целине које су Будву и Котор у перспективи, учиниле српским градом.]
Та окупација, која није само тренд Ђукановићеве власти [сетимо се Николе и Пљеваљског поља: Кад њега, рече тада велеиздајник, освојимо – више никада нећемо бити гладни.], већ континуирана политика окупације Херцеговине и Полимља. На окупацију се никада не одговара сарадњом, већ се одговара отпором, реципрочним окупаторским методима.
После 2020, ситуација се још није стабилизовала; а то значи, да ми имамо још шансе да се отргнемо подгоричкој окупацији и да се, удружујући се са српском популацијом која окружује наше границе, испослујемо и улагања у Херцеговину, и универзитетски центар у Беранима и Херцег Новом, и много штошта што би нас – приликом неке будуће историјске буре – лагано реинтегрисало ка матици.
Ако је опстанак српског наслеђа у Црној Гори, напредак наших породица и опстанак српског народа у целини уопште и циљ.