Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје
Геополитички троугао Београд–Москва–Брисел
Српско–руски односи у последњој деценији карактерише континуитет у реторици братства, али и растућа напетост у енергетском сектору. Србија се налази између руског гаса и директива Европске уније. Политичка равнотежа коју промовише Александр Вучић заснива се на одржавању те тензије као форме националног суверенитета.
Енергетика као политичка метафора: НИС између тржишта и саборности
Куповина већинског пакета НИС-а од стране „Гаспромњефта“ 2008. године представљала је више од економске трансакције — то је био чин уласка руског капитала с самим тим и утицаја у постопетооктобарској Србији која је била окренута до тада искључиво западу, иако је Коштуница не баш толико успјешно као Вучић покушавао да балансира у спољњој политици. Данас, међутим, исти тај НИС постаје предмет „реформе власништва“ коју Брисел промовише под изговором тржишне транспарентности, а у суштини — као механизам слабљења руског присуства не само у Србији него у региону, желећи на тај начин да дисциплинује не само Вучића него и његовог савезника Орбана и Мађарску.
Лична дипломатија: Вучић и Путин као актери једне игре
Односи Вучића и Путина нису само дипломатски — они су симболички. Путинов гест братског загрљаја у Београду 2019. године био је сигнал да Србија остаје у српско–руској духовној оси, док Вучићев говор у Москви имао карактер молбе и отпора у исто вријеме. Та дијалектика молбе и поноса у односима са Русијом чини српску спољну политику неизмјерно сложеном, јер Вучић у времену од 2019 па наовамо има оштар став према Бриселу не либећи се да им каже све што мисли.
Кризе око НИС-а као показатељ преломног тренутка
Санкциони притисци Запада, наметање реструктурирања НИС-а и покушаји да се руски капитал избаци из српске енергетике представљају тест за државну зрелост Србије. У питању није само гас или нафта — у питању је право малог народа да одлучује коме више да вјерује, онима што му нуде папирне реформе или онима који су му сачували достојанство стављајући више пута вето на антисрпске резолуције у УН.
Управо та вертикала историјских односа који датирају више вјекова уназад и гдје се сарадња није прекидала осим у времену доминације комунистичке идеологије и Јосипа Броза Тита представља камен темељац, камен темељац који српски предсједник користи у својој дипломатској игри са Русијом, јер је Вучић као и Путин реал – политичар али у исто вријеме и довољно традиционалиста, који савршено добро разумије да у преломним геополитичким тренуцима мора имати историјске савезнике јер би савез са Виктором Орбаном био угрожен без садејства са Руском Федерацијом. У времену које иде пред нама, након промјене власти у Чешкој, јачања деснице и антиукрајинског расположења, маневар државе Србије може се повећати , али на том путу се потребно одупрети притисцима Брисела и издржати енергетску кризу .
Између реалполитике и духовне вертикале
Србија данас стоји на размеђи — не између Истока и Запада, већ између себе и сопствене жеље и амбиције око неутралности и суверенитета. Ако изгуби НИС, изгубиће и симбол суверенитета. Ако одржи равнотежу између Москве и Брисела, сачуваће оно што је најтеже одбранити у 21. вијеку — право на избор и право да у времену игре великих сила доноси самосталне одлуке, ма колико те одлуке некада биле тешке и понекад обичном човјеку и мање разумљиве.
Бриселска компонента свакако је важна, мада се може радити и о тактизирању самог предсједника Вучића , чија реторика јесте у већем броју случајева „европска“, али не би могли ни да искључимо да ће Вучић играти „турску игру“ отезања уласка у ЕУ, јер Србији а и њему лично добро иде са страним инвестицијама, порастом животног стандарда и изградњом путне инфраструктуре.