Никада своје обраћање Милици Ракић не пишем на дан када је погинула, увијек то буде макар дан раније када је била жива. Ипак, ако смо вјерујући људи а јесмо, онда знамо да је најљепши српски цвијет само уснуо, да њене лијепе очи са небеса гледају на свој народ, на свој мученички народ, поготову на Косову и Метохији.
Јер Милица је Косово, Милица је Метохија. Њена проливена крв залила је не само њене мале дјечије руке, њене образе, косу, њена крв залила је и сваки косовски божур који од тог 17 априла има још снажнију боју, а јаркост те боје је и од крви Бојане Тошовић, малог Марка, Јулијане и остале наше невино пострадале српске дјеце.
Кућа Ракића у Батајници није само кућа, она је симбол, она је сведочанство једног лудила, бахатости, дивљаштва тзв западне цивилизације. Тих 19 земаља са најсавременијим наоружањем напали су Милицу, они су имали томахавк, Милица је имала ношу, они су имали стелт бомбардере Бојана је имала само тијело свог оца Божине да је покуша заштитити, они су имали стратешки бомбардер Б-52, Јулијана је имала цвијет у коси и невини дјечији осмјех који је дијелила са својим другом Мирославом.
Они, Нато пакт су имали све а нису имали ништа, јер нису имали а немају ни данас сјећање, немају а нису ни имали нити ће имати толико анђела на небу, толико молитвеника пред Богом, јер да није њих и да није оних чистих невиних дјетињих душа из Јастребарског можда ми као народ не би ни опстали. А опстајемо и опстаћемо управо јер их не заборављамо. Ако их заборавимо нека и нас Бог заборави, јер је тако једино праведно.
Сваки град у Србији и Црној Гори треба да има барем улицу и споменик Милице, Бојане, Марка, Јулије, Мирослава. Споменик гдје они стоје загрљени, загрљени у вјечности и непролазности пред престолом Божијим.
Почивај у миру царства небеског наша мала српска црвенкапо, коју је зли вук са челичним крилима отргао из загрљаја родитеља. Нека ти је вјечна слава. Амин
