Пише Протојереј-ставрофор Србољуб М.Милетић,Срби у Аустралији ,Новом Зеланду и Јужном Африци VIII

Убрзо по смрти патријарха Германа 1991. године, дошао је на чело Српске цркве патријарх Павле. Указала се изванредна прилика да се једно ненормално стање које је двадесетдевет година оптерећивало Српску цркву, реши и приведе крају. То не значи да патријарх Герман није имао воље и расположења да поврати мир и јединство Српске цркве о коме је стално говорио. Једноставно, за његова живота се још нису стекли услови.
Убрзо по устоличењу патријарха Павла, Свети архијерејски синод је замолио архимандрита др Атанасија (Јевтића), професора Богословског факултета у Београду, да изради историјско-канонску анализу америчког раскола, као и да сачини конретне предлоге за његово превазилажење. То је професор Атанасије (Јевтић) зналачки урадио. На основу његовог рада, као и дотадашњих апела, образложења и предлога, Свети архијерејски синод је позвао митрополита Иринеја (Ковачевића) и представнике Слободне српске цркве, да дођу у Патријаршију на разговоре о питању превазилажењу поделе и раскола насталог 1963. године. Састанак је одржан у Патријаршији у Београду 23. и 24. априла 1991. године.
. У разговорима је учествовао председник Светог архијерејског синода патријарх Павле, и чланови: Митрополит загребачко-љубљански Јован, Епископ шумадијски Сава, нишки Иринеј и сремски Василије, са члановима комисије за испитивање валидности јерархије Слободне српске цркве, Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем и бачким Иринејем, као и епископима далматинским Николајем, источно-америчким Христифором и канадским Георгијем. Слободну српску цркву су представљали: митрополит Иринеј, архимандрит Сава (Јурић), протојереј-ставрофор Ђура Вукелић, протојереј-ставрофор Јован Тодоровић, протојереј Ђура Крошњар. Лаици: адвокати Никола Катић и Љубиша Миличић, чланови Савета Петар Самарџија и Бранко Јегерић из Европе. Том приликом, у форми уговора сачињен је и потписан заједнички предлог за Свети архијерејски сабор.
По прихватању и потписивању Прелазних Уредби одслужена је Света литургија помирења у Саборном храму у Београду на Сретење Господње 1992. године. Тако су се деца Светог Саве нашла заједно под његовим омофором, као што и Свето Писмо каже: „Пре свега, имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво греха!“ (И Петр. 4, 8.) Након доношења ових одлука, приступило се њиховом спровођењу у црквени живот Срба у Аустралији и Новом Зеланду, Европи и на Северноамерчиком континету, као и уопште свуда у дијаспори, где су постојале црквене јединице Српске цркве.
првом извештају Светом архијерејском сабору после одслужене Свете Литургије помирења на Сретење 1992. године, епископ за Аустралију и Нови Зеланд Новограчаничке митрополије, Василије (Вејновић) изразио је благодарност за највећу милост Божију што је доживео дугоочекивано свето заједништво и духовно јединство.
По повратку из Београда 1992. године, епископи Српске цркве за Аустралију и Нови Зеланд Василије и Лонгин, договорили су се да заједничком литургијом обележе дугожељено измирење и јединство у заједничкој Светој чаши, на аустралијском континенту. Прва Света Литургија одслужена је у Трећу недељу часног поста, Крстопоклону, у манастиру Светог Саве у Илајну. Том приликом епископ Лонгин је поклонио епископу Василију архијерејску панагију и крст. Пете недеље Часног Поста, после одслужене Свете литургије у манастиру Светог Саве, Каленић, Новограчничка митрополија, епископ Василије је уручио епископу Лонгину Свето Јеванђеље. „У обадва манстира“, каже епископ Василије, „било је како се само пожелети може. На хиљаде благочестивих верника, до јуче грехом раздвојени и завађени, сада братском љубављу уједињени и покајничким сузама умивени, једне душе и једног срца, принеше благодарност Господу Богу и заједнички се заветоваше да их никада више мрачне силе неће посвађати.
После првих заједничких богослужења у манастирима, седиштима епархија, епископи Василије и Лонгин су наставили заједничка богослужења по црквеним општинама обе епархије.
У то време, док је на међународном плану режим Слободана Милошевића, а са њиме и читав српски народ постепено бивао под све јачим политичким и војним притисцима великих сила које су изједначавале режим са народом, црквено јединство је било заиста благодатни, охрабрујући и радосни догађај.
Спроводећи у дело одлуке Светог архијерејског сабора, донете на заседању 1991. године, Епископ Лонгин је сазвао заједничку седницу чланова Епархијског управног одбора, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд и чланове Управног и Просветног одбора Митрополије новограчаничке, за 6. август 1992. године.
Спроводећи у дело одлуке Светог архијерејског сабора, донете на заседању 1991. године, Епископ Лонгин је сазвао заједничку седницу чланова Епархијског управног одбора, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд и чланове Управног и Просветног одбора Митрополије новограчаничке, за 6. август 1992. године. Даље манифестовање јединства епископи су изразили практичним корацима у издавању заједничког часописа под називом Светосавски весник, црквеног календара и у спајању двеју паралелних црквених општина у Водоноги и Ђилонгу.
Међутим, неке од ових иницијатива на путу ка јединству, од стране појединих група и водећих лица у епархијским телима епархије Новограчаничке митрополије, оцењене су као пребрзе и насилне. Убрзо је унутар Епархије Новограчаничке митрополије дошло до оштрог сукоба са надлежним епископом Василијем.