Пише, Протојереј -Ставрофор Србољуб М.МилетићСрби у Аустралији ,Новом Зеланду и Јужној Африци IV

Срби су на овај континент донели своју веру коју су, као највећу вредност, желели да сачувају и предају млађим генерацијама. Свештенство је дошло са својим народом, али је у свом мисионарском и пастирском раду наишло на многа искушења која су била готово непозната у отаџбини. Одајући дужно поштовање свима који су се неуморно трудили, посветићемо мало пажње и проблемима који су типични за ову средину.


Карактеристично је за овдашње црквене општине да је, осим неколико изузетака, огромна већина основана иницијативом и трудом верног народа. У оснивању и изградњи црквених општина у Аустралији, нарочито у Сиднеју, осим верног народа, у појединим местима су и извесне организације имале великог удела, као на пример у Кабрамати, где су чланови Српске народне одбране и Удружења бораца краљевске југословенске војске, као и саме ове организације помагале у новцу и раду.


Међутим, од самог почетка, осим часних изузетака, постојао је и одређени недостатак руковођења црквеним животом од стране свештеника који су и сами били избеглице, ратни заровљеници, бивши логораши и расељена лица, а не спремни и обучени мисионари на овим подручјима. То се нарочито испољило у устројству црквених општина, у ставовима и понашању чланова управних одбора, у правним документима као што су устави, правила и разне регистрације код државних органа и установа. Нарочито, по питању управљања материјалним пословањем и имовином, одбори црквених општина су се руководили начином управљања у клубовима и другим световним организацијама, у којима су чланство и управа играли главну и често једину улогу у целокупном одлучивању и планирању активности и живота организације. У таквој ситуацији, такав став је делимично био прихваћен и од већине свештеника. Свештеничко братство Српске православне цркве, на свом тродневном заседању у Мелбурну од 10-12. јуна 1963. године, поводом насталих проблема изазваних расколом у Аустралији и Новом Зеланду, измећу осталог је донело и следећи закључак: „Цркву у Аустралији створио је овдашњи благочестиви народ, о њој бринуо и исту издржава. Храмови и домови су подизани од најбољих синова нашег народа на овом континенту, верних следбеника Светог Саве, и са њима само они могу управљати преко својих изабраних представника.“
Процес секуларизације црквених општина је нарочито узео маха у време раскола шездесетих година. Он се јасно види из многих докумената тог времена. Због недостатка свештеника на многим местима богослужења су се одржавала само повремено, чак ређе него састанци чланства и забаве. 


У првом броју листа Светосавље, септембра 1949. године, штампан је образац за учлањивање у Прву, тада још увек једину, српску православну црквену општину у Аустралији. Лист са образцем је послан свим Србима чије су адресе биле познате редакцији. Урош Ајдуковић у свом чланку „Апел свим православним Србима у Аустралији“ каже: „Обзиром на чињеницу да је Српска православна црквено-школска општина Св. Саве у Варивуду, Сиднеј, једина те врсте у Аустралији, то би дужност била свим Србима, ма где они били, далеко од Сиднеја, да истој приступе и буду њени чланови све дотле, док се не укаже прилика за сличан поступак у местима где се они налазе.“Такође, приликом издавања првог броја уредништво подсећа да „најважнији фактор за рад и напредак црквено-школске општине јесте број њених чланова.“


У неколико следећих бројева апели су поновљени али без жељених резултата. Тако да се у каснијим бројевима, након годину дана апеловања, могу приметити трагови фрустрације и горчине. Уредништво истиче: „Свака партијска политика искључује се. Интриге, личне преписке, полемика и томе слично, такође. Сваки допис биће прегледан од Уређивачког одбора који ће донети одлуку да ли се има штампати или не. Светосавље је орган Црквене општине, али оно припада свим Србима…па би зато сви прави Срби требали и да га помогну. Није у питању ко исто данас води и уређује. Важно је да се оно развије, ојача и оспособи… Када буде постављено на здраве ноге и ако се појаве нове личности…ако буду имале способности, онда ће лако моћи да се Уређивачки одбор прошири и дозволи новим личностима да дођу до изражаја.“


Светосавље такође, извештава аустралијске Србе о променама у отаџбини током претходне 1950. године. Епископ Дионисије пише о патријарху Гаврилу, након чије смрти, на Ђурђевдан 1950. је био заказан избор новог патријарха најпре за 10. јуни, па потом 1. јули 1950. када је изабран нови Патријарх српски Викентије. Те, 1951. године, ратни заробљеници, Срби у Аустралији, обележили су по десети пут дан Св. Саве ван своје земље. У чланцима из Светосавља, као и пригодним говорима, изражавала се нада у скори пад безбожног комунизма и повратак у отаџбину.


Када је реч о црквеним општинама, свештеници су заиста чинили крајње напоре да оне што пре заживе. Прота Светозар Секулић наводи пример оснивања Црквено-школске општине Св. Николе у Блектауну, 1953. године: „Од самог почетка ја сам ставио предлог управи да се у јануару, о Богојављењу пронесе богојављенска водица по кућама. У ту сврху би управа требала да осигура ауто, пошто га ја нисам имао. Тако сам ишао из године у годину, и сав приход што бих скупио, давао сам цркви не устављајући за себе ништа, само да се црква што скорије подигне. У ту сврху, ја сам опслуживао и Општину уз награду од једне фунте неђељно, па и ту фунту сам давао Луки Бјеговићу, који је био тешки болесник, тако да сам служио без икакве награде, све о свом трошку.“
Слично је чинио и за црквену општину Св. Ђорђа у Кабрамати: „и за ову општину ја сам ишао сваке године по Богојављењу са освећеном водицом по кућама… и то обично суботом и неђељама, када би свијет био код куће. Сав приход сам давао Управи, не устављајући за себе ништа, све с циљем да се црква што пре подигне.“
Желећи да привуку што више Срба, свештеници у почетку нису много наглашавали црквени поредак, пост, молитву и духовно образовање одраслих. Сви Срби, без разлике, били су позивани да приђу, помогну, раде и изграђују, истовремено и цркве и себе у њима. О некој јачој и широј духовности или бољем квалитету црквеног живота и поретка – још није могло бити говора. Требало је организовати српске православне заједнице, зидати храмове, оснивати црквене општине и парохије, сакупљати расејани народ, и све то у једном тешком времену и у изузетним околностима. Осим тога, свештеници су и сами били незбринути, морали су да се запошљавају по фабрикама и разним предузећима, како би најпре обезбедили основну животну егзистенцију себи и својој породици, за шта је неминовно одлазило највише времена. Тек потом, преостало време су могли да посвете пастирском раду. Прота Секулић, у својој аутобиографији, наглашава да је пуне 23 године радио у болници од понедељка до петка, а суботом и недељом је опслуживао парохије у околини Сиднеја, тамо где је било најпотребније и где није било свештеника.

0 komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare