Сиднеј је главни град савезне државе Нови Јужни Велс, и највећи град у Аустралији. Као такав, био је изазов за многе досељенике од најранијих времена, а нарочито од 1851. године, када су у Аустралији отворени први рудници драгоцене златне руде. Сиднеј данас красе два карактеристична симбола: Харбур Бриџ – мост преко сиднејске луке, и недалеко од њега, зграда сиднејске опере.
Почетком двадесетог века у Сиднеју је живео веома мали број Срба, углавном по фармама у северним деловима града. Тек после Другог светског рата, тачније од 1947. године, почела су масовнија досељавања Срба из европских логора у Сиднеј и његову околину.
У време масовнијег досељавања Срба у Аустралију крајем четрдесетих година прошлог века највећи број Срба староседелаца налазио се у сиднејским предграђима Варивуд и Мона Вејл, удаљеним око 17 миља (око 27 км) од центра града. Између два рата је ту већ живело 20-так породица чији су се чланови међусобно дружили, подржавали и помагали, чинећи тако прву малу српску заједницу у овом делу света. Међу њима је било и таквих који су ту живели још од пре Првог светског рата, као Живко Никетић и Мирко Аврамовић, оба родом из Србије.
Пред Други светски рат, као и у току рата, ова група је разменила неколико писама са Епископом америчко-канадским Дионисијем, тражећи од њега савет и молећи га да им помогне око оснивања прве српске православне црквене општине у овој земљи. Душан Цветичанин (родом из околине Личког Петровог Села) поседовао је латиничну писаћу машину којом се користио за преписку са еп. Дионисијем (коју је касније поклонио новооснованој Првој ЦШО, и она се њоме служила све до половине 60-тих година).
Долазак бројних Срба из расељеничких логора и прихватних кампова, значио је велико освежење за ове малобројне Србе староседеоце – како су их новодошли назвали. Староседеоци, као Миле Чанак и Маћа Бубало, помагали су многима око доласка и добијања визе за Аустралију, подносили су личне гаранције да ће их прихватити, помоћи око смештаја, запослења, као и у свакодневном сналажењу у новој средини.
Једна од првих већих група Срба досељеника стигла је у Сиднеј јула 1948.Многи од њих су се настанили у Варивуду и Мона Вејлу, где су били братски дочекани од староседелаца који су им помогли да се сместе и нађу запослење на околним фармама, на којима се већином, у то време, у стакленим баштама узгајао парадајз. Многи од ових Срба староседелаца су и сами поседовали такве фарме.
По доласку и смештају, новодошли су као и староседеоци, обилазили једни друге и састајали се по кућама: на фарми Маће Бубала (родом из Личког Петровог Села), Милета Чанка (родом из Лике), Максима Радмановића (Острвица, Лика), Крсто Балића (Бока Которска) и т.д. Недељом и празником су код њих долазили и други Срби, који су живели даље од Варивуда и Мона Вејла. Једна од неизбежних тема на овим сусретима била је оснивање Српске православне црквене општине, која би била стожер вере и окупљања расејаних Срба.
Стога су, природно, оснивање црквено-школске општине и уопште, рад на организовању Српске цркве у Аустралији, везани за долазак првих српских свештеника на овај континент. Из досадашњег излагања смо видели да је и раније било покушаја оснивања парохије и црквене општине, како од стране епископа Дионисија, тако и од појединих Срба из Аустралије, који су овом виталном питању, организације црквеног живота, поклањали нарочиту пажњу. Међутим, до остварења није долазило јер, све до 1948. године, у Аустралији није било ни једног српског свештеника. Тек њиховим доласком учињени су почетни кораци у организовању Српске цркве у Аустралији.
У својим мемоарима прота Светозар Секулић описује долазак и сусрете са овдашњим Србима: „У Аустралију сам стигао 6. септембра 1948. године као први српски свештеник. У Сиднеју нас је дочекала композиција воза у који смо се одмах укрцали и кренули за пријемни логор Батрст (Bathurst), гдје сам се задржао око шест неђеља. Ту сам се упознао са господином Гаврилом Булићем који је пре мене стигао, и на његов предлог у октобру пођосмо да посетимо староседеоце у Варивуду. У оно вријеме то је била једина наша колонија која се бавила одгајивањем патлиџана и сви су били прилично имућни. Отсједосмо код покојног Максима Радмановића и ту, у његовом дому одржао се први састанак свих наших старосједелаца. Том приликом је образован привремени одбор за чијег председника је изабран почивши Душан Цвјетичанин… а за секретара Стеван Вукобратовић. Сутрадан сам у друштву Стевана обишао све наше старосједеоце и са сваким се упознао и разговарао. Истог дана у вечер вратили смо се за Батрст.