Према Уставу Српске цркве из 1931. године, управу над црквеним подручјима ван граница Југославије, где није било организоване епархије Српске цркве у иностранству, обављао је патријарх српски. То се односило на сва подручја Европе, Јужне Америке, Аустралије и Јужне Африке.Такво стање је затекао Други светски рат, који је целим својим трајањем онемогућио комуникацију српског расејања са матицом.
Услед нередовних прилика, изаваних ратним околностима у којима се нашла Српска црква, није било лако обезбедити духовно старање за све Србе расејане широм света. Осим тога, одвођењем патријарха Гаврила у немачко заробљеништво, заједно са Епископом жичким Николајем, док су италијански фашисти у Фиренци већ ставили у тамницу епископа далматинског др Иринеја (Ђорђевића), Српска црква је и сама била обезглављена. Истовремено, на терену окупиране Југославије вршен је погром над црквеним великодостојницима, српским свештенством и народом. Усташе су на најзверскији начин убиле Митрополита сарајевског Петра (Зимоњића), Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића) и Епископа бањалучког Платона (Јовановића), а комунисти Митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца). Митрополита загребачког Доситеја (Васића), усташе су до те мере претукле, да је од последица умро у Београду.
Поред епископа, за време Другог светског рата побијено је преко хиљаду српских свештеника, богослова и теолога, које од усташа, Немаца, Мађара, Шиптара и комуниста.
Имајући у виду сву сложеност ситуације, као и своју одговорност пред Богом и српским народом, Свети архијерејски синод је овластио тада јединог архијереја Српске православне цркве у иностранству, Епископа американско -кандског Дионисија, да према својим моћима преузме духовну бригу над свим Србима у расејању. То је званично учињено актом бр. 2790 из 1946. године. У синодској архиви нисмо пронашли овај документ, али се епископ Дионисије на њега позива, понављајући садржину:
„На основу наредбе Светог архијерејског синода бр. 2790 из 1946. године да предузмемо духовну бригу за све православне Србе изван Југославије, ми смо исту и предузели о чему смо известили Свети архијерејски синод.“ Уписму Младену Жујовићу, поводом рада на збрињавању српских досељеника, епископ Дионисије пише: „Ми смо напрегли све своје енергије и радимо све што можемо да организујемо Српску православну цркву у свим земљама где наши одлазе. Јер само тако ће се сачувати наш народ да се не изгуби и не одроди. У Аргентини смо прилично успели. У том погледу у Венецуели се боримо колико можемо, мада тамо иде тешко. Треба нам један свештеник за Швајцарску а један за Белгију. У Француској ствар наше црквено-школске општине је у повољном почетку развоја. Још никаквих вести и веза са нашим у Бразилији и у Чилеу немам. Ако имате Ви какве везе и знате кога тамо, молима Вас дајте ми адресе да им се обратим.“
Епископ Дионисије је већ, крајем 1945. и почетком 1946. године, доставио свим свештеницима, за чије адресе у избеглиштву је знао, протоколе венчаних и крштених, као и друге парохијске књиге, на којима је, на српском и енглеском језику, стајало: „Српско-православна епархија америчко-канадска и свих расељених Срба – Архијерејско намесништво за Немачку и Аустрију.
Примећујемо да је у прелазном периоду између јурисдикције Епископа америчко-канадског и Патријарха српског, над Српском црквом у Аустралији, могло доћи до извесног кашњења.
Дужност Архијерејског намесника под управом патријарха Викентија и даље је обављао протојереј Илија Булован, који је наставио започети рад на уређивању и организовању црквеног живота и поретка на аустралијском континету. Као искусни свештеник, упркос свим тешкоћама, он није одустајао од своје визије и мисије на путу ка стварању нормалног функционисања црквеног организма.
По мишљењу епископа Дионисија, оснивање црквено-школских општина, као начина организовања црквеног живота за нашу емиграцију, било је најприхватљивије. Осим тога, захтеви упућени епископу Дионисију, који су долазили од појединих представника црквених заједница из Аустралије, сводили су се на молбу да им се дозволи оснивање црквене, или црквено-школске општине. Нигде се није помињала парохија.
Баш у тим захтевима за оснивање црквено-школских општина, а не парохија, изражавао се став, понашање и схватање, односно несхватање појма црквене организације, у односу на друге светске установе, клубове и асоцијације. Није вероватно да им је појам парохије као црквене заједнице био сасвим непознат. По начину организовања, изгледа да је он био потпуно занемарен, не само од стране Срба, већ из неког разлога и од стране нашег свештенства. Такво схватање, организовања у црквене општине, може се увидети и пратити кроз осталу коресподенцију, вођену са епископом и другим црквеним личностима.
Од самог почетка, Епископ америланско -канадски Дионисије је према својим могућностима, помагао око смештаја досељеника и оснивања њихових првих цркава. Потврдивши организовање прве црквене општине у Аустралији, својим актом од 5. априла 1949. године, он им је послао у прилогу и Епархијска правила, како би их користили за своје потребе. На основу њих, црквена општина је потом, израдила своја Правила и усвојила их на годишњој скупштини 15. априла 1950. године.
