Како прописује Устав СПЦ Епархије аустралијско-новозеландске за оснивање парохије или црквене општине, за њен нормалан рад и издржавање, потребан је одређени број домаћинстава. Међутим, на подручју Аустралије и Новог Зеланда постоје и мање српске заједнице, које су стотинама или чак хиљадама километара удаљене од најближе парохије. Имајући у виду обавезу о духовном старању Цркве и потребу да и такве, мале заједнице, буду на одговарајући начин црквено организоване, Епархијски савет је, на својој седници 2-3. септембра 1994. године, донео одлуку да у оваквим случајевима „Епископ, у сагласности са ЕУО може основати мисионарско подручје које ће поверити у духовно старање једном свештенику. Мисионарским подручјем ће руководити свештеник са потребним бројем чланова које одобрава епископ на предлог свештеника.“
Ова одлука се показала веома корисном, јер су неке од мисионарских парохија, будући црквено организоване, иако мале по броју чланова, временом порасле и развиле се у значајне српске хришћанске православне заједнице.Кубер Пиди је рударски градић од око 3500 становника, познат као светска престоница опала (полудраги камен). Налази се у пустињским пределима Јужне Аустралије, где температурне разлике могу бити велике. Стога се већина стамбених објеката налази издубљена у страни брда или укопана под земљом, укључујући и српску цркву посвећену св. пророку Илији.
Насеље су основали рудари, око 1915-17. године, а назив је дошао од абориђанске речи купа пити, што у преводу приближно значи – бели човек у рупи. Захваљујући масовном досељавању Европљана након Другог светског рата град се почео развијати. Током 60-тих и 70-тих година копање опала је прерасло у уносну индустрију, а Кубер Пиди се до 80-тих година развио у модеран мултиетнички рударски градић и регионални центар. Најближа парохија Српске цркве се налази у Аделаиду, који је удаљен око 850 км или око 10 сати вожње колима.
Убрзо по своме постављењу, парох аделаидски, протојереј Милорад Јовчић, почетком априла 1992. године посетио је Србе Кубер Пиди-ја, ради освећења домова за Ускрс. Обзиром на пустињску климу, где лети температура прелази 50 степени целзијуса, свештеник је дошао на идеју да се сагради црква испод земље. Обилазећи парохијане он је о томе разговарао и код већине је наишао на одобравање. Седница је сазвана 16. априла 1992. године, и тада је изабран управни одбор. За првог председника је изабран Микан Симићевић. Потом је послан акт епископу Лонгину да благослови рад и потврди одбор. У споразуму са Епархијским управном одбором и Црквеним судом, Епископ аустралијско-новозеландски Лонгин је 29. априла 1992. године одобрио и основао Мисионарско подручје Светог пророка Илије у Кубер Пудију у саставу Епархије аустралијско-новозеландске, известивши о томе Свети архијерејски синод СПЦ у Београду.
Недељу дана касније, 6. маја је одржан ђурђевдански уранак на имању које је за цркву поклонио.
Копање цркве одмах до сале, започето је 1. фебруара 1993. године и завршено до храмовне славе, која је прослављена 1. августа исте године. Тада је обављено освећење цркве, чинодејством двојице Епископа: аустралијско-новозеландског Луке и далматинског Лонгина, уз саслужење многобројног свештенства. Том приликом је угледни Србин из Мелбурна, Драгиша Ђорђевић, изабран за кума цркве.
Храм је дугачак 30 м, висок 7 м и широк 5,3 м. У храму нема потпорних зидова или било чега зиданог. При уласку, у ходнику се налази уклесана у зиду фигура св. пророка Илије. Изнад иконостаса је Ширшаја Небес, са два анђела са стране. На горњем месту је Господ Исус Христос, а на галерији је Крштење Христово. Све фигуре уклесане у зиду су рад Нормана Џон Астона (Norman John Aston), врхунског мајстора у клесању фигура у камену и леду. Иконостас је израдио Миле Милосављевић из Мелбурна, а иконе на њему, као и на прозору у цркви, осликао је Драгомир Јашовић из Београда.
Током изградње, својим радом и пожртвовањем се истакло неколико Срба који су на предлог протојереја Милорада Јовчића и благословом епископа Луке, одликовани одреном Св. Саве другог реда: Микан Симићевић и Мирко Гојић, а грамату Епископа су добили сви који су се трудили на изградњи црквених објеката.
Српска школа је основана 1995. године, залагањем Сашке Нешић, Вал Тодоровић и посебно, Олге Радовановић, која је била прва учитељица и председница школског одбора. Данас је школа при овој црквеној општини регистрована код државног Одбора за етничке школе (Ethnic Schools Board of South Australia). У исто време је почела са радом и фолклорна група, коју је све до свог преселења у Аделаид предводила Снежана Милосављевић. Њену улогу је потом преузела Светлана Петровић.
Током последњих пет година велики број Срба из Кубер Пиди-ја се иселио. Парохију, која броји око 60 душа, опслужује јереј Радомир Алексић, који је на овој дужности од 1997. године.
Током протеклих година на челу црквене заједнице у улози председника налазила су се следећа лица: Микан Симићевић (1992-1996), Дане Стефановић (1996-1997), Душан Русмир (1997-1999), Раде Митровић (1999-2000), Драган Илић (2001-2002) и Арсен Личанин (2002-2003), Драгутин Илић (2003-2004) и Јово Милојевић (2004 – )
