Пише , Протојереј -Ставрофор Србољуб М.Милетић, Историја Срба у Аустралији ,Новом Зеланду и Јужној Африци

Почетком 1950. године, у Сиднеј стиже и јереј Миленко Стефановић. Након око месец дана по свом доласку у Аустралију, он је започео са организовањем редовних богослужења за православне Србе у Сиднеју. У летопис храма Св. Саве у Флемингтону, о. Миленко је записао: „До доласка моје маленкости у Аустралију, није било редовних богослужења. Захваљујући Dr. Barton Babbage, Dean of Sydney, омогућена је за сада Србима служба Божија.

Прва служба моја и почетак редовног богослужења 18. 3.1950. – суботом после подне вечерња у 4:30 поподне. Прва Света литургија 19. 3.1950. у Chapter House, једно западно крило њихове саборне цркве. Почетак службе у 10 пре подне, врло велики број присутних и од онда па надаље одржавана је Света Литургија.“
Како је у то време већ била основана црквена општина за Сиднеј.
чланови њеног одбора су сматрали да без њиховог знања и одобрења није требало организовати богослужења. „После прве службе, одржане 19. марта 1950. године, председник црквене општине Варивуд, Г. Сава Срзентић, је позвао оца Миленка да присуствује седници црквене општине . марта исте године.

Отац Миленко је отишао на ту седницу и скоро сви чланови су напали оца Миленка, како је он смео да се дрзне да служи службу? А, ако је хтео да служи, зашто није упутио писмену молбу црквеној општини Варивуд, да би они исту спровели Архиепископу сиднејском Др. Моул-у (Dr. Mowle), ca молбом да додели просторију за одржавање службе? .Caстанци и игранке су одржавани у Бафало холу на Релвеј скверу, затим у сали Радио театра у улици Џорџ и сали Удружења младих хришћана у улици Пит (Radio Theatre Hall at 690 George Street and YMCA building at 325 Pitt Street). Имајући ово у виду, чудно звучи опаска о. Миленка да он није могао знати „да ли овде или онде постоји црквена општина“ јер, као свештенику му је била дужност да се обавести о томе. Звучи заједљиво и примедба: „…да сте могли добити просторију за одржавање службе… не бисте чекали на мој долазак.“ Осим тога, дошавши у Аустралију, као свештеник је морао знати да је овде протојереј Илија Булован надлежни Архијерејски намесник, постављен актом епископа Дионисија 17. фебруара 1949.


Имајући у виду тадашње стање у српској заједници, не може се правдати, али се ипак може разумети његово понашање, оптерећено и условљено многим интригама које су у то време разједињавале малу српску заједницу у Аустралији. Срби се нису показали као народ који се међусобно помаже, подржава и сарађује на било ком плану. Групе и групице су се готово преко ноћи формирале и многи су се опредељивали за једну или другу страну на политичкој, партијској, клубској, земљачкој или било којој другој основи која им je, y атмосфери општег неповерења, пружала неку поуздану основу за какав-такав социјални живот.Љубомора и међусобна борба клубова и организација за превласт и утицај, непрестано су уносиле раздор. О томе свештеник Стефановић бележи: „Стање у српској средини у Сиднеју у то време, а добрим делом и данас, у духовном погледу је болесно. Као што је лекару потребно, да би болест излечио, да постави дијагнозу, тако и сваком ономе, који је хтео да свештеникује у оно време, било је потребно да постави дијагнозу и да упозна болест, да би могао успешно да је лечи. Комунистичка зараза се осећала у српској средини.


Интересантно је да су многи, врло често и готово панично, упозоравали на комунисте, њихове агенте и сараднике међу Србима у Аустралији. Истовремено, није познат ни један случај откривања тих наводних комуниста и њихових агената. Изгледа да је недораслост ситуацији рађала паничан страх од невидљиве и наводно “ свудаприсутне“ опасности од комуниста и некаквих њихових сарадника и истомишљеника, овде у Аустралији.
Свештеник Стефановић je no пририди био индивидуалиста. Од самог почетка је одбијао сарадњу са другим свештеницима, а изгледа да је и сам олако уносио немир међу новодошле Србе. Оговарао је друге свештенике и приписивао им разне неподобштине, тако да је протојереј Илија Булован морао да му, јануара 1952. године, одговори једним јавним актом, у виду „Отвореног писма“, у коме између осталог каже: „Има већ две године како се… стално, дрско и безобразно, набацујете блатом на моју националну част, име и положај измишљајући којекакве неистине са циљем да ми убијете углед међу нашим светом“… Затим, протојереј Булован у дугачком обраћању конкретно наводи више примера како је свештеник Стефановић усмено и писмено ширио неистине о њему, оповргавајући их и позивајући га: „ако сматрате да то није тачно и да ја нисам у праву, изнесите овако јавно своје доказе…


Следовала је лажна резолуција епископу Дионисију, коју су потписали 12 чланова Душана Силног… У резолуцији су навели да интереси Српства и Српске цркве захтевају да се свештеник Миленко лиши чина. Епископ Дионисије је усвојио и без икаквог саслушавања и проверавања …противно свим писаним и неписаним законима, казнио је свештеника који је служио службу Божију о свом руху и круху. Под притиском пастве, отац Миленко није признао Епископову незаконску одлуку и када се већ свакоме досадило слушати о овој „забрани“ чинодејства, он је тражио од епископа Дионисија да се случај изнесе пред Црквени суд. Унапред је изјавио, ако одлука Црквеног суда не буде повољна, да ћe ce обратити Светом синоду. Епископ Дионисије, без да је случај изнео пред Црквени суд, скинуо је забрану над оцем Миленком и благословио његов рад.

0 komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare