Недавно се десио један интересантан догађај у Албанији, у музеју Скендербега у Круји. Овај догађај је обиљежен причом кустоса који је посјетиоцима поменутог музеја објашњавао ко је био Ђурађ Кастриот или Скендербег.
У тој групи људи, посјетилаца музеја, било је припадника разних народа: Енглеза, Француза, Швајцараца, Њемаца, а и Срба из Црне Горе.
Један од посјетилаца, по свему судећи, неки од Срба који је добро познавао историју српског народа, а самим тим и поријекло Скендербега, слушајући ову причу зачуди се шта прича кустос па га упита: – „А гдје су сахрањени Скендербегов рођени брат и отац?“, а овај прогута кнедлу, па рече: – „У српском манастиру Хиландару“. А овај опет пита: – „А зашто тамо?“. А кустос каже: – „Скендербег и његова породица Кастриоти су били велики државници, па су имали добре односе са другим народима.“ „Па како онда, господине, објашњавате ту историјску чињеницу да су они сахрањени у српском манастиру?“ – упита га овај, па настави „Зашто не кажете да су они били српског поријекла и православни монаси и до када ћете нам присвајати најзнаменитије личности српске историје и српског народа?“
Репош Кастриот, брат Ђорђа Кастриота сахрањен је у акросолијуму, уз сјеверни зид припрате краља Милутина у Саборној хиландарској цркви; а јужно од манастира, на око 1,5 км налазе се рушевине тзв. Арбанашког пирга, гдје су Кастриоти, пошто су добили аделфате (право да се населе на Светој Гори) изградили ову тврђаву, да се у њој склоне пред Турцима.
Имајући све ово у виду, добро је да се ми Срби, светосавци, подсјетимо на племићку, властелинску и ктиторску породицу Кастриоти и њене племените изданке Ивана Кастриота и његова четири сина: Станишу, Репоша, Костадина и Ђорђа (Ђурађа) (значи све српска имена!), ктиторе царске лавре манастира Хиландар и да се осврнемо на витешке и заборављене претке и на њихово српско поријекло.
Зато је потребно осврнути се на историјске околности код нас Срба прије појаве ове значајне породице Кастриоти као и на вријеме њихове владавине и управе над средњим дијелом Албаније.
Пођимо редом.
Са прераном и мистериозном смрћу цара Душана Силног (1355) долази до династичких сукоба и борби за србски престо између Душановог сина Уроша и Душановог полубрата Симеона (Синише). Надвладао је Урош, и њему је припао србски трон на Сабору у Скопљу 1357. До тада централизована и јединствена српска држава под слабашном управом нејаког цара Уроша почиње да се цијепа на територије и области којима владају најмоћнији и осиони великаши.
Још за Урошеве царевине, у први план избијају Мрњавчевићи који су владали у крајевима данашње сјеверне Грчке и највећег дела Јужне Србије (Маћедоније).
Браћа Јован и Константин Дејановићи (нећаци цара Душана) управљали су источним дјеловима Јужне Србије (Маћедоније). Вук Бранковић (зет кнеза Лазара) држао је Косово и Метохију, са центром у Дреничком крају.
Средишњим дјеловима Србије (око Мораве) господарио је кнез Лазар Хребљановић. Преко жене, књегиње Милице бијаше он у даљем сродству са Немањићима. Јер, отац Милице, Вратко је унук Димитрија, који је опет син Вукана и унук Стефана Немање.
На сјеверу Србије, око Браничева и Кучева, власт су држали браћа Растислалићи. Области од Рудника, Дрине и Косова, све до мора, биле су под управом најприје великаша Војислава Војиновића, а послије његове смрти, синовца му Николе Алтомановића.
Зетом и знатним дјеловима садашње Албаније, господарили су од 1360. Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим дјеловима Албаније господарили су полунезависни локални моћници.
На почетку КСВ вијека, међу њима се истичу династи из породице Дукађин и Мусаки на сјеверу, Кастриот у средњем и Аријанити у јужном дијелу Албаније. Властелинска породица Кастриоти по енглеском историчару Едварду Гибону изводи своје поријекло од старог српског братства Браниловића из Зете. Регион под управом Кастриота (православних Срба) било је мјесто Кроја са широм околином, дакле садашња централна Албанија.
Поменути историчар Едвард Гибон наводи да је Иван или Јован Кастриот био неприкосновени господар, тј. принц Епира који је тада у свом саставу укључивао: Мат, Крује, Мирдита и Дибер. Оближњом Зетом, у то доба владао је Балша или Балшић. Он умире 1421. Своја владалачка права над најбунтовнијом Србском земљом (Зетом, раније Дукљом) преноси на свога ујака и србског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/23, сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опсједају безуспјешно Скадар (стари србски престони град), тада под влашћу Млетачке Републике.
Жена Ивана Кастриота, а мајка Ђурађа (Скендербега), бијаше Војислава (Да ли је уопште неко чуо да се нека Шиптарка зове Војислава?).
Постоје сачувана неколика записа по којима је доказано да је она кћер Гргура Бранковића, властелина Полога и старијег брата Вука Бранковића и Теодоре, вјероватно Хлапен. За генерацију Бранковића, њеног оца и стрица, Гргура и Вука битно је било да одрже своју кнежевину у Дреници и Пологу (наслијеђену од оца севастократора Бранка, дједа војводе Младена и прадједа полошког кефалије Владоја) од сталног притиска Мрњавчевића и прије него су се Турци појавили као још већа потенцијална опасност. Изгледа, да је у сукобима са Мрњавчевићима и отмици своје жене Теодоре од стране Марка Мрњавчевића доста рано настрадао Гргур, послије чега су му кћери Војислава и Ангелина удате за Ивана Кастриота и Петра Спана. Иван Кастриот је захваљујући орођавању са Бранковићима преузео и дио посједа Топија, властелинске породице која се гасила, такође рођака Бранковића. Успио је да оформи своју кнежевину у централном дијелу данашњих албанских крајева и успостави добре односе са сусједима Млечанима, а удајом својих кћери и са великашима Балшићима, Аријанитима и Црнојевићима. Са Војиславом Бранковић Иван је имао четири сина: Репоша, Станишу, Костадина и најмлађег Ђорђа или Ђурађа (значи све чисто србска имена!) и пет кћери.
У другој деценији КСВ–ог вијека услед перманентног притиска Турака, три сина је морао да да као таоце Турцима, а он је постао турски вазал. Године 1437. се повукао у манастир Хиландар гдје му је био и најстарији син Репош.
Ктитори највеће србске светиње
Историјски је потврђено да су Иван Кастриот и његови синови ктитори и задужбинари царске лавре манастира Хиландара.
Изградили су у његовој близини пирг (кулу саграђену уз манастир за одбрану од гусара и разбојника).
Наравно Иван Кастриот и његови синови, као Срби и православаци, на Светој Гори Атонској, помагали су највећу светињу свога рода. Да нијесу били Срби него Арбанаси, они би изградили арбанашки манастир на Атосу попут других православних народа (Грка, Руса итд.), а не пирг уз манастир матичног народа.
Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару из 1426, што је и схватљиво, писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам:
„По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитељу и помоћи Пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; свеблаги Бог и пречиста Богомати нека приме ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новчића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем.
И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају десетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар на име поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правине по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих.“
Поменути уговор Јован Кастриот са својим наследним синовима склопио је са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, Управа манастира Хиландара уступила је Ивану Кастриоту и његовим синовима за становање „шесет флорина“ пирг Св. Ђорђа. Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив арбанашки пирг. Поред тога, Иван и његова три сина имали су право на четири аделфата (маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале том пиргу).
У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у сјеверном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис:“Престави се раб’ божии Репош’, доукс’ илирскии, 6939” (1431. год.). Према овим подацима, Репош је неко вријеме живио, а потом и умро у Хиландару.
Наводимо и следећи примјер о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом:
У Хиландару је умро монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспио у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах“. Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вјероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.
После свега, историјски извори наводе на закључак: због имена које су имали, због вјере које су били, због своје борбе против Турака и због тога гдје су сахрањивани – породица Кастриоти, чији је један изданак био Ђурађ (Скендер-бег), су били српска племићка породица колико и Немањићи, Мрњавчевићи, Балшићи, Бранковићи и други који су владали српским земљама све док нас није окупирало Османлијско царство у КСВ вијеку.
Сахрана Кастриота у Хиландару
Колико је манастир Хиландар био близак породици Кастриот, свједочи и податак, да су Иван(Јован) Кастриот и његов син Репош сахрањени у највећој српској светињи. Поставља се одмах логично питање: ,,Зашто ако нијесу били православни Срби?” И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко ко није православни Србин (осим нешто Бугара, за период када су они држали Хиландар)?
Територије локалних господара Албаније, Османлије освајају постепено са југа почевши од 1417. Око 1430, потчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих ,,арбанашки санџак“ у који потпада и област великог турског противника господара Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше.
У османлијско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота, Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје ,,лојални“ поданик султана, 1427. умире деспот Стефан Лазаревић.
Власт над Српском Деспотовином – значи Зетом (Дукљом) – добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић – Смедеревац. И владаће српском државом готово све до њеног коначног слома 1459. године. Али, још прије дефинитивног пада Српске Деспотовине, негдје око 1455, завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и посљедњи српски деспоти чије су области покорили Турци (1499).
Искористивши угарско–турски рат (1442/44) и привремено расуло у Османлијској империји, Скендер-бег се одметнуо од султана. Загосподарио је матичном Кројом и тако обновио власт своје породице. Све оне који су се превјерили у ислам, и који су одбили да се врате вјери отаца је побио (неки извори наводе да се радило о више хиљада људи).
Скоро три деценије (1443–1468) одолијеваће Ђурђе Кастриот илити Скендербег агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умијеће, изванредно познавање турског начина ратовања и немали дипломатски дар. У прво вријеме своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1455, у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ, упути у Зету свог војводу Алтомана са 12 хиљада војника.
Посебно 1448, уплаши се Млетачка Република, да се савезу Скендербега и деспота Ђурђа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорђе Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за вријеме владавине Алфонсовог сина. Ради тога, Млечани уцијенише главу Скендербега. Препоручише своме намјеснику у Скадру, да ступи у везу са Османлијама и да њиховом помоћу: ,,Избаци Скендербега (Ђорђа Кастриота) не само из Албаније, него и са свијета!”
Само двије године касније, турска ордија предвођена султаном Муратом Другим лично, ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али он се (комунистички ,,историотворци” називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечића, Дубровљана (Срба католика) и других хришћана са Приморја одржао уз силне жртве.
Последње србске земље
Ђорђе Кастриот успостављао је рођачке везе путем бракова претежно са припадницима свога српскога народа. Тако је своју рођену сестру, Скендербег удао за деспота Стевана Црнојевића, господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку.
Његов сестрић Иван Црнојевић, био је један од наших посљедњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, 1484; у коме је вишевјековно средиште црногорских владика (митрополита). У њему је 1493. основана и прва српска ћирилична штампарија.
Ђурађ (Ђорђе) Кастриот или Скендербег се оженио ћерком великаша и господара Елбасана, Ђорђа Аријанита Комнина. Карло Топија, претходник и рођак Ђорђа Аријанита Комнина је на католичком манастиру (самостану) у Елбасану, гдје су чуване мошти српског кнеза, Св. мученика Јована Владимира, ставио тројезични натпис: српски, грчки, латински.
По паду Смедерева (1459), Стефан Бранковић – Слијепи (син деспота Ђурђа), склонио се најприје у Будим, а мало касније код своје рођене сестре Катарине (Кантакузине) удовице грофа Улриха Цељског. Упутио се онда преко Сења и Дубровника у Албанију код очевог пријатеља Ђорђа Кастриота.
Уз његово лично посредовање, оженио се сестром његове жене, Ангелином, кћером господара града Елбасана и околине, Ђорђа Аријанита Комнина Топија Голема и његове жене од рода Мусака. Вјенчање је обављено 1461. у Скадру, којим је тада господарио Ђорђе (Ђурађ) Кастриот. Породица је неко вријеме живјела код Скендербега. Прворођени син Ђорђе изгледа доби име по Ђорђу Кастриоту. Касније, постаће он сремски деспот и потом митрополит (архиепископ) београдско-сремски (владика Максим). Остао је упамћен и по томе, што је уредио Влашку (румунску) православну цркву. Други син, Јован Бранковић биће исто тако сремски деспот. Њихова мајка деспотица Ангелина, биће канонизована од стране Српске Православне Цркве и проглашена српском светитељком (Преподобна мајка Ангелина). А српским светитељима биће проглашена и оба њена сина, као и муж Стефан Бранковић. Султан Мехмед Други ,,Освајач“, српску државу Босну освојиће 1463. Двије године касније у турско ропство пашће и Херцеговина.
Ван власти Османлија, на Балкану остаће једино крајеви гдје владаше Стефан Црнојевић и Ђорђе Кастриот Скендербег.
Године 1466. и сљедеће, лично ће султан Мехмед Други предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендербега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и Зете, уз надчовјечанске напоре, одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, са његовом смрћу, пашће и његова земља (1468), а десет година касније и Кроја.
Треба истаћи, такође, да је Ђорђе Кастриот (од Османлија прозван Скендер-бег) био исто задужбинар манастира Хиландара, као и сва његова три брата. Уз матерњи српски језик, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик.
Кроз вјекове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти (од њих је настала и породица Кастратовића) ће бити исламизирани а онда поарнаућени. Посљедњи Кастриот (сем Кастратовића који су православни Срби) као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић, опстали су све до 1918.
У бајку о Арнауту Скендербегу, шиптарске масе фанатично вјерују! И зато у центру Тиране, и дан-данас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу!
Користећи име и углед Скендербега, заговорници ,,Велике Албаније“ у Другом свјетском рату, образовали су фашистичку дивизију под његовим именом. Стекла је она ,,велики и респективан“ углед чинећи ужасан геноцид над Србима са Косова и Метохије. И разумије се, и сам помен Скендер-бега у времешнијих Срба изазива увијек злослутну нелагоду.
За многе српске нараштаје, образоване у комунистичком режиму, гдје историја почиње од 1941, знања о Ђорђу (Ђурађу) Кастриоту (Кастриотићу) – Скендербегу се своде на чињеницу да је он ,,највећи национални јунак Албаније“.
Почетком фебруара 2004. у згради скупштине КиМ (,,влада Косова“, како је страни окупатори називају), у скупштинској сали на једном зиду налази се мурал на коме је насликан Скендербег на коњу са мачем у десној и уздигнутом албанском заставом у лијевој руци!
Без обзира то што на идеолошку затуцаност српских комуниста и њихових следбеника (сада жестоких промотера глобализма) и све бестидне лажи арбанашких и квази-историчара, Ђорђе (Ђурађ) Кастриот (Кастриотић) или Скендербег, био је и остао једино велики српски вођа и јунак.
Свакако та чињеница, није непозната незаобилазним, по нас Србе, Енглезима. Они су у ,,Енциклопедији Британика“ експлицитно записали: ,,Ђурађ Кастриот или Скендербег је српског етничког поријекла!“
Закључак о српско-словенском поријеклу се код старијих генерација потврђује читавим низом аргумената до којих се долази истраживањем националног идентитета Кастриота: њихова православна вјера са породичном славом (карактеристичном специфичношћу за српски идентитет) што налази историчар Јастребов, њихов статус српске властеле, (који у Душаново вријеме могу имати само Срби, Грци, или Њемци), блиске родбинске везе са српским великашким кућама, Хиландарски монаси из њихове најуже фамилије, па чак и генеалогије са српским поријеклом садашњих Кастриота у Италији и Шпанији, као и низ других аргумената, који су потврда овог националног идентитета.
Ставови албанских историчара, да је Ђурађ Кастриот етнички Албанац и да су Кастриоти етнички Албанци, нијесу засновани на аргументима, јер за то нема документарних доказа. Чак се ни сам Ђурађ Кастриот није изјашњавао, да је Албанац већ, да је из Епира, а Епир није етничко одредиште, већ је у његово вријеме то било подручје на коме су живјели и Грци и словенски досељеници, а и албански досељеници. Албански историчари негирају поријекло Ђурађа Кастриота по Бранилу, а такође не разматрају ни поријекло Кастриота, као гране рода Масарека. До сада нијесу дати са њихове стране неки аргументовани докази за албанско етничко поријекло Кастриота, осим што су Кастриоти живјели у једном периоду на албанским етничким подручјима гдје су имали своје кнежевине и Иван отац и Ђурађ Кастриот син, крајем КСИВ, током КСВ стољећа, што свакако не може бити доказ и о њиховој искључиво албанској етничкој припадности, што заступају албански историчари. Српски документарни извори о прецима Кастриота са њихове стране, се априори одбацују, или уопште не разматрају.
Помени Господе у царству своме ктиторе и приложнике из племићке породице Кастриот.
Литература:
-„Ко је био Ђурађ Кастриот-Скендербег и Кастриоти“ – Предраг Петровић
-„Да ли је мајка Ђурађа Кастриота“ – Скендербега Војислава Бранковић – Предраг Петровић
-„Енцyцлопедиа Британница“, Лондон, 26.02. 2009.
-„Хисторy оф тхе Децлине анд фалл од тхе Роман Емпире“, Едвард Гибон 1788