Пише, о. Крсто Станишић, Тврђава православља у Бјелопавлићким брдима

Текст о. Крста Станишића написан је 28.12.2024 године

Данас је дан рођења Светог Василија Острошког једног од највећих Светитеља Српске Цркве.

Свети Василије је морао је да побјегне из своје рођене Херцеговине због јереси унијатизма, који је тамо завладала и разједала ткиво православља, као опака болест, повлачећи многе православне хришћане који су се полакомили на новац са запада и за њега папи продали душу, у вјечну провалију смрти и гријеха.

Свједочанства о тим страшним догађајима и нападима на православље, који нису престали ни до данашњега дана да бацају своје удице и најлукавијим и најпокваренијим начинима да маме душе православних хришћана у јерес и продају своје вјере, можемо најбоље и најживописније прочитати у приповјетци Сима Матавуља, Пилипенда.

Истовремено су вребали и мухамедански трговци душама који су нудили новац и привилегије православмим Србима да Мухамеду продају своје душе. Ови други трговци душама су били нешто мање лукави и нешто више агресивни од првих али и једни и други су радили посао за истог газду.

У својој Острошкој духовној тврђави, прибјежишту од камена, Свети Василије чувао је чисту као сузу православну вјеру и молитвама и сузама загријевао је хладну пештеру Острошку, знајући да се род демонски који је притиснуо његов родни крај најбоље изгони постом и молитвом, и да јачих оружја од њих нема.

При томе помажући свакоме човјеку које год вјере да је био. Јер православље је таква вјера да са пуно љубави грли и прихвата свакога човјека и највећег грјешника, али са непоколебљивом одлучношћу одбацује сваки гријех, сваку јерес и сваку лаж.

Свети Василије је и после своје смрти наставио још више и још ватреније да помаже свима невољнима и потребитима који долазе код њега и непрекидне колоне и ријеке народа и дан данас хрле његовим моштима. Ова чињеница најбоље разобличава модерну јерес о смрти или спавању душе и показује да је Бог Жив у Светима Својим и да су Светитељи Живи и Будни, а не (духовно) мртви и поспани као протагонисти ове јереси.

Нама Бјелопавлићима који већ вјековима другујемо са светим Василије његово присуство, његов покров и његова молитвама представљају огроман благослов, али истовремено и огромну одговорност које није лак остати достојан.

Зато је света дужност сваког Бјелопавлића да чува и брани мошти светог Василија, својим животом ако треба као што су то радили и моји достојни Бајо, Милинко, Боро и Војо Станишић који су своје животе оставили у Острогу бранећи га од црвених ђавола – Мошових и Брозових Комуниста.

Али још већа одговорност на нама Бјелопавлићима је да живимо, чувамо и бранимо Свету Вјеру Православну и да не дамо на њу никоме. Нека би нас Господ молитвама Светог Василија укријепио на томе путу.