Када је цар Константин прије битке на Милвијском мосту на небу угледао Часни Крст и зачуо глас који говори: „Овим Побјеђуј“ схватио је да је добио побједоносно оружје, и није се устручавао да га користи у битци против Максенција и у свакој другој битци после тога. А и зашто би се устручавао да користи оно што га води из славе у славу и из побједе у побједу.
Ми хришћани знамо за ово побједоносно оружје против зла већ 2000 година и постављамо га на најважнијим мјестима: на куполама и звоницима храмова, као и на најважнијим мјестима у самим храмовима, на високим брдима и планинама, носимо га око врата и држимо у домовима. Осјењујемо се њиме када се крстимо, закрштамо храну коју једемо, нашу постељу, нашу дјецу када их шаљемо на пут.
Побожне људе, нарочито монахе ћемо видјети како се често крсте, сваком приликом и прије сваког дјела.
Тамо гдје нема Часног Крста, тамо се осјећа веће присуство демонске енергије као што то Његош поетски описује: „некршћу се горе усмрђеше“. Безбројна су свједочанства колико се демони плаше Часнога Крста да се чак и у народу за некога ко се страшно плаши нечега каже: бјежи као ђаво од Крста.
Знајући све ово о снази Часног и Животворног Крста Господњег, указује нам на то да снагу овог моћног оружја против зла треба стално да користимо, да се молитвено и са страхом Божијим крстимо што чешће, да поставимо Часни Крст на важним мјестима у нашем дому и на послу, да никада не скидамо Крст који носимо око врата и да дајемо нашој дјеци да носе Крст око врата чим довољно порасту. И да тако наоружани Часним Крстом увијек будемо заштићени од сваког зла и сваког противника.
„Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.“
