Када се човјек суочи са врло тешком траумом у свом животу или са проблемима који су се толико нагомилали да се не назире никакво рјешење, човјек се природно даје у потрагу за излазом из тешке ситуације…
У тим тренуцима почињу да му се нуде врло лака и привлачна средства за заташкавање проблема или анестезирање туге. Ти псеудо излази се налазе у пороцима (алкохолизам, наркоманија, коцка…) који нису никакво стварно рјешење, већ штавише човјека увлаче у још дубље лавиринте проблема и траума.
Међутим оно што ти псеудо-излази нуде у себи садржи једну неодољиву привлачност, а то је тренутно анестезирање бола, туге, фрустрације на рачун њиховог експоненцијалног акумулирања у будућности.
Добронамерни људи, пријатељи човјека који је своје рјешење кренуо да тражи у пороцима покушавају да му помогну и објасне да се излаз не налази у пороцима, већ да се до излаза мора ићи мало дужим, ужим и трновитијим путем али да је он истинит и да ће човјека трајно извући из проблема и излијечити од траума.
Постоје и они други људи, тзв продавци порока или профитери од патње (дилери дроге, каматаши, криминалци) који човјеку са осмијехом на лицу нуде експресно, брзо и безболно рјешење указујући на пријатеље као на љубоморне, гњаваторске садисте који му не дозвољавају да буде срећан него га тјерају да пати…
Судбина човјека и његов даљи пут ка правом излау или ка потпуној пропасти, зависи од тога хоће ли смоћи снаге да крене путем којим га воде добронамјерни пријатељи, или ће се препусти лажима профитера од патње и дозволити им да га сведу дубље у пропаст.
Оно што важи за за појединачног човјека, важи и за читаве нације и логика је запањујуће слична, у што смо се ми као Срби увјеравали много пута кроз историју.
Профитери од патње су мијењали лица, реторику, производе које нам нуде а ми смо покушали све живе друштвене дроге, алкохоле, коцке које су нам нудили профитери од патње.
Сваки од њих нас је још више пљачкао и унижавао од предходног, а када бисмо коначно почели да схватамо куда нас води, онда би дошао неки његов колега са другачијим понудама да нас „спаси“ од предходног, а уствари да нас још дубље увуче у патњу и проблеме и још више исциједи. Ми бисмо изнова и изнова свакоме профитеру од патње поново повјеровали и са ентузијазмом га пратили…
Ту су међутим увијек били наш пријатељи који су нас стрпљиво чекали, звали, трпјели, вољели чак и када смо били страшно груби према њима: то су наша Света Црква, Свети Сава, Косовски Завјет и упућивали нас на истинито православње и на Богочовјека Христа као на једини истинити излаз и једини спас…
Ми бисмо их по некад послушали када се разбијемо, краткотрајно бисмо кретали путем православља, па опет стајали и опет скретали са њега када се појави неки нови профитер од патње и трчали смо за њим одушевљени његовим бљештавим лажима…
Наша будућност зависи само од тога да ли ћемо моћи да смогнемо снаге и коначно одлучно кренемо путем Светосавља и Косовског завјета или ћемо и даље наставити једне профитере од патње да замјењујемо другима.
