У једном селу живио је један часни свети старац, који је своје дане проводио сједећи у ћошку свога дома, окрећући бројанице и примајући путнике намјернике који су долазили да од њега добију савјет, утјеху и подршку.
Једнога дана у старчеву кућу улетје један лопов, сјецикеса кога су гањали људе које је покрао. Како улетје у кућу, сакри се иза старчевих леђа и поче да плаче и да моли старца да га заштити.
Гонитељи лопова кад уђоше у кућу устукнуше пред старцем, јер су га неизмерно вољели и поштовали као и велика већина људи у том селу.
Старац их запита: „Зашто сте дошли дјецо моја?“
Гонитељи одговорише: „Лопов нам је украо новац па смо дошли да га ухватимо.“ На то им старац поче причати о праштању, окретању другог образа и плати на Небесима када претрпимо неправду на земљи.
Гонитељи саслушавши старчеву причу, одоше поучени и утјешени и старца ради оставише лопова на миру, са свим покраденим новцем.
Када су гонитељи отишли старац рече лопову: „Сада иди чедо моје и врати људима новац који си узео, јер оно што је отето то је проклето“.
Лопов рече да хоће, и љубећи старцу руке и ноге и напусти његов дом са осмијехом и захвалношћу.
Чим је лопов напустио старчев дом одмах оде у кафану и пропи и прокоцка сав новац које је украо.
Када му нестаде новаца, он опет оде и оби једну златару и са покраденим златом побјеже.
Међутим опет кренуше људи да га јуре и он опет оде и сакри се код старца и када га старац опет заштити, он опет чврсто обећа да ће се промијенити и покајати.
Видјећи колико му је старац згодно уточиште, лопов настави редовно да долази код њега и да се претвара да је његов ученик, да је покајник који опет пада у иста искушења, али настави једнако да краде и да искоришћава старчеву доброту.
Ускоро и други бандити, битанге, лопови видјевши како народ воли и поштује старца и како им старац може послужити као згодан параван и уточиште, почеше да се представљају као његови вјерни ученици и следбеници и сваки пут када се суоче са последицом неког свог непочинства, сакрили би се иза старчевих леђа…
Чак и када би их неко ухватио у непочинствима далеко од старчеве колибе, они би се позивали на старца и говорили како су његови ученици и тако се увијек извлачили од последица.
Народ је ово иритирало, међутим старчева доброта и Светост су били толико велики и толико су добра доносили људима, да су људи трпјели и „старчеве ученике“ као неки неминован терет који мора да се претрпи као искушење.
Године су пролазиле и старчеви „ученици“ су се понашали све бахатије и безобразније, и не само да су се крили иза старца већ, су почели и да узимају све дарове које је народ доносио старцу, почели су да са људима разговарају у име старца, да пишу и продају књиге прво са учењима старца, а онда и своје сопствене књиге, рекламирајући себе као старчеве ученике и настављаче.
То учење у тим књигама су толико прилагодили свом распусном и неваљалом животу, тако да оне не само да нису биле ни налик са старчевим књигама, него су по својој суштини биле потпуно супротне њима.
Једнога дана се старац упокојио. Када је сахрана прошла и народ ожалио старца, старчеви „ученици“ су одмах преузели потпуну контролу над његовим ликом и дјелом и монополизовали његово наслеђе и почели са њим жестоко да манипулишу и да га користе за остваривање личног добитка моћи и утицаја…
Међутим како је вријеме пролазило, народ поче да препознаје све више и више превару и лаж старчевих ученика и све више да пати од њихових непочинстава, тако да им је постајало све теже и теже да се крију иза имена покојног старца…
Једнога дана када су видјели да им бизнис увелико пропада и да више немају никаквог утицаја и поштовања у народу, који их је потпуно провалио и схватио да они никакве везе ни својим животом ни својим учењима немају везе са покојним старцем, запиташе се шта да раде.
Онда један од њих рече: недалеко одавде у сусједној земљи живи други старац који је достојан ученик још већег старца прије њега, хајде да одемо тамо и сакријемо се иза његових леђа, односно да постанемо његови ученици, подржаваоци и следбеници. Онда ћемо моћи несметано да наставимо бизнис, и нико се неће усудити да нас дира, а и тамо нас мало мање познају него овдје…
Тако и учинише.
