Прочитах негде да је неких двадедетак тзв. невладиних организавија, иако су деценијама на владиним јаслама, цг и других белосветских влада, устало против представљања, у Зети, књиге „Павле Никичин Булатовић, племић по оба колена“, коју сам сачинио. Смета им, веле, ратна прошлост Павлова.
Немам намеру да браним Павла од таквих злонамерника, јер њега његово дело и частан живот најбоље бране, али као новинар који је увек држао и држи до истине и чињеница, имам обавезу да подсетим на неколико ствари.
Оно за шта та незнавена, с коца и конопца састављена братија (приметно је да међу њима има доста педера, илити гејева ако им је милије) оптужује Павла Булатовића одавно је разјашњено за оне којима је стало до истине. Тадашњи председник Црне Горе Момир Булатовић је и казао и зсписао да је то (депортације) била одлука државног врха у коме је Мило Ђукановић, као премијер, имао бар за нијансу значајнију улогу од Павла, али Миловим до јуче лижлисаханима то не смета нити га сматрају одговорним. Напротив, сматрају га заслужним…
Црногорски челници тада су одговорили на захтев војске Републике Српске да враћају њихове дезертере и они су почели да им шаљу назад и православне и муслимане. За пар дана схватили су да су обманути, јер се власти РС нису односили према повратницима како су обећале и одлука је опозвана а акција враћања обуставњена. Полиција је, у складу са уставном улогом у држави, проналазила и протеривала нежељене госте, а не одлучивала о томе. Одакле је доносило Државно тужилаштво Црне Горе на чијем челу је тада био тужилац Владимир Шушовић. И то је цела истина о тој, испоставиће се, не баш добро одмереној одлуци, тадашње црногорске врхушке. То што надничари и чанколисци разних служби и дружби покушавају данас, а и јуче, да сву одговорнот ставе на мртвог Павла не да није часно, они част очигледно мере апанажама које добијају ничим заслужено, већ је просто НОТОРНА ЛАЖ!
Ако мени не верују нека потраже одговор на посланичко питање, ваљда негде у архиви Скупштине ЦГ постоји, ако је нису спалили они који би да затру све трагове своји непочинстава, па ће сазнати истину и о томе. Не сећам се тачно године, али мислим да је била 1992. али засигурно знам да је тада министар полиције био Н. Пејаковић, који је и потписао одговор на посланичко питање. Има нешто о томе и у књизи „Павле Никичин Булатовић племић по оба колена“, али претпостављам да ми они којима је истина последња рупа на свирали, неће веровати, па упућујем на кредибилан извор јер видим да међу вама има и назови новинара.
Ето, кориташи, сада када вам се корита полако празне „не залијећите се, има нас више“, да цитирам вашег поглавника, овог пута више је нас којима је до истине.
Усредсредите се на корита док још има, али не заносите се. Мало је оних, чак и у несрећној Црној Гори, који ће вам досути за опањкавате почившег Павла Булатовића, кога су, гле чуда, смакнули ваши хранитељи.
Имате ли бар мало стида пред собом када се погледате у огледалу? Пред људима и јавношћу очигледно немате.
Изборник
