Razmišljajući svih ovih dana kakva je situacija u regionu, premećući po svojoj glavi razne istorijske događaje, nesumnjivo sam došao do jednog zanimljivog razmišljanja.
Elem, Srbija je povezana sa svim Srbima u regionu i dijaspori, ali ni sa kim kao sa Srbima u Crnoj Gori. Istine radi, jedan deo njih više voli autonomaštvo i osećaj nekog elitizma, koji nesumnjivo nije dobar. E takav osećaj ne bi smeo da se pojavljuje.
Razlog je jednostavan, setimo se, Srbi su iz Crne Gore uvek vezani za Srbiju najviše kada je teško, ali čim postane lakše odmah se javlja taj sindrom nekadašnjih narodnjaka, koji su sekli struju VJ i otišli, pa barem jedan deo njih u ustaštvo najgore vrste.
Nije ta vlast sama po sebi Srbima u maloj brdskoj zemlji potrebna samo radi posla, već se mora upotrebiti i radi ostvarenja opštih nacionalnih interesa, interesa koji zahtevaju apsolutnu saglasnost po ključnim pitanjima na relaciji zvanični Beograd- SPC – srpski političari iz CG.
I da se razumemo, nema tu nikakve bolesne fantazmagorije o sedenju na kanabeu kod ovoga ili onoga predsednika Srbije, to su budalaštine na koje ne treba niko da nasedne, jer znate kad već pomenutu SPC, pa pogledajmo kako to lepo dogovaraju Mitropolit i Patrijarh recimo, e takvi dogovori i takva politika srpskog integralističkog delovanja mora biti zastupljena svakodnevno.
Ako to nismo naučili, pa nije sramota videti u regionu, videti kako to rade Bošnjaci, Albanci i na kraju dovesti takvom mudrom politikom da se ne brinemo o ulasku u vlast, već po scenariju Makedonije, Srbi uvek i svuda u vlasti, sa podrškom svoje matice, jedne, jedine i nedeljive, Srbije!
Za kraj, da budemo iskreni, ni komunizma i postkomunizma ni oslobođenja Srba od tih diktatura u Crnoj Gori ne bi bilo da nije bilo Srbije. Naravno, stvari idu dobrim putem i jedinstvo, sada političko – kulturno a nekada je bilo i teritorijalno mora da dođe na nivo iz 1918 i kao što reče jedan čovek oni, onakvi, fanatizovani antisrbi biće i definitivno temeljno poraženi.
