Baba je Kosovo i Metohiju zvala starevinom!
Ne znam da li je ikada kročila dole, slabo je kad i silazila s moračkih brda, ali je znala gde joj je i šta je- starevina!
Da ne zakoračiš na starevinu- svak ti je korak odande.
Odande smo došli i tamo smo pošli, sve ostalo je samo trag po kojem ćemo se poznati, ili nas poznati neće…
Sve što činimo- činimo da zaslužimo sebe na Kosovu i Metohiji, i Kosovo i Metohiju za sebe!
Starevina je to.
Ni đedovina, ni prađedovina, ni čukunđedovina no starevina- seme svega.
Zato i jesmo naročiti- narod smo odgovora, a ne pitanja.
Narod starevine, narod koji ne mora nigde poć a svugde je došao…
Narod koji su satirali kako bi postojali…
Našom su se krvlju zvali.
Lomili su nam noge da bi prohodali, vešali da bi prodisali, slepeli nas da bi progledali, ali zaludu im.
Bez nas ne mogu ni postojati, ni trajati.
Nama su vekovi jataci, a večnost svedok.
Gde nas poriču najviše nas je, pa sve da ni jednoga Srbina nema…
Mi smo narod starevine- večni polen!
Zato sve što činimo i za šta se borimo mora biti u ime zavetne svetinje, inače se jalovo borimo!
Ako nije za Kosovo i Metohiju- za šta je?!
Ako nisu gazimestanska- kakva su to polja?!
Ako nisu suze drimske i sitničke- koje su to reke?!
Ako je Prizren samo u poviku: „Dogodine…“, i zora će nas mimoići!
Ako ne damo tvrdeći da je naše- dajmo sve!
Boljih od nas je- zbog njih ne damo!
Ako se pitamo zašto Bog ne pomaže zapitajmo se gde smo bili kad je Bog dozivao u pomoć..?
Sve što nam nije Kosovo i Metohija- nek nam ništa nije!
Neka vrane ponesu ako nam je šta od starevine- starije!
Ako gde jurišamo zaboravljajući gde smo prohodali?
Ako nam je Kosovo i Metohija tek u pesmama- nek je sve ostalo u kletvama!
Narod smo starevine- večno mladi!
Ne zaboravimo, jer ko će nas se i po čemu setiti…
