Ракија
Белгијанац. Муж другарице из детињства.
Сјурио сам се с посла, из бестрагије, да их затекнем док не пођу.
Куд жури тај свет, све као у неким силним обавезама, а кад их питаш: „Шта раде?“ и „Шта има ново?“, вазда исти одговор: НИШТА!
Скраси онда гузицу и уживај, и код мене ти је НИШТА једнако ваљано.
Елем, чекао ме је да му причам о нама.
Србима.
Тобож је желео што више да научи о народу чију је лептирицу оженио.
А, Милена јесте баш таква, лептирица: нежна, крхка и тиха.
Прелепа.
Упиљио се мученик, сав се преметнуо у уши, чека…
Е, кућо моја, нит се прича о Србима језиком говори, нит ушима слуша, но…
Донесем боцу ракије. Шљива. Најстарија на свету.
Не знам колко јој је година, но ракија се годинама и не мери, мало их је за њу…
Не пије се ракија у нас да се попије већ да је чујеш, послушаш, да научиш што ниси знао, да се поразговараш са том дивном старицом…
Објасних му да прво омирише па да отпије.
Стресо се ко да су му волови с ралом стрчали низ ждрело…
Ееее, мој Белгијанац, то ти је Србија. Пиј, ћути и слушај ракију…
Јака је ко Србинова вера, а мека ко душа српска!
Ето ти у њој мириса кошевине, прошевине, жетве, погаче, јутрења, причести, славе, бабина, моба, прела, дворења, опела…
Отпијеш муку тежака, понос сељака, зној косаца, песму просаца…
Праштај, јака је од кланих, повешаних и стрењаних шљива; од закоровљених њива, затрављених ливада, младих гробова.
Вазда младих гробова…
Отпиј где је Србин дао главу за крст!
Јака је од суза Српкиње за сином. Гледа га где замиче за ливаде и не дозива, пошао је где га ђедови зову.
Дочекаће глас, сиротица, и можда нешто костију, да загрли сина јунака…
Пиј слободно, више је у флаши но што изледа- понорница је то, вртача и јама, пуна Срба!
Пиј, пострадали су због смртнога греха: Срби су!
Нико нам то праштао није, и нисмо молили за опроштај!
Бога да се одрекнемо да звери умиримо- никад!
Јака ко вера Србинова, разумеш ли?!
Слободно пиј, наточићу још Газиместана, Мојковца, Кајмакчалана, Солуна, Цера, Брегалнице, Куманова…
Видиш ли је какав венац држи?
О неке давне Цвети сплела деца од Кошара, Паштрика, Дренице, Бајгоре, Шаре…
Давно смо ми пострадали за све јурише…
Пиј, да устрчиш Ловћеном, Румијом, Комовима, Дурмитором, Капом Морачком…
Пече у грудима, је ли?!
Бол је то Србинов! Груди су пуцале, сваку су нам кост дробили мислећи да је Србин у костима. Будале!
Слободно точи, шљива нам је рађала из свели божурова, божур из крви шљива и све тако у круг док су нам дробили кости мислећи, будле, да је Србин у костима…
Све гласније миришу тамјаништа, црквишта и огњишта, осећаш ли?
У нас гласи миришу и мириси имају глас.
Није Србин прича да се исприча, но вековање у дану и дан векова прошлих и будућих.
Отпиј пастирске стазе и далеке чобаније.
Зној мојег мученика на посној земљи.
Слушај где ти низ грло бију клепала, где котрљају спаљени звоници, где се мртви монаше и где пред иконом застану огњи.
Отпиј што дугујеш Србину а никада ти по намир дошао није.
А, дугујеш му све што јеси!
Мој ти је опанак растрнио и раскрчио стазе.
Шајкачу пуну Морава, Дрине, Ибра, Дрима, Ситнице, Саве, Дунава, Лаба, Бистрица, Мораче…принео ти је жедни Србин да те напоји, заборавио си!
Исте ти ово реке досипам, не тражим намир, отпијај у миру што дугујеш Србину!
Пиј, странче вазда домаћи у кући Србиновој, искапити не можеш.
Имам ја шљивика од божурова онолико…
Ћути и слушај што ти ракија вели.
Тебе муче питања- Србин одговоре са распећа узбира.
Пиј, јака је ко вера рода мојега, а мека ко душа повијеног тежака.
Све што би ме питао ја ти не могу рећи- ето ти мириса разговорног и ето ти тишине мирисне.
Све што о Србину хоћеш да знаш потражи у себи- твоје је господтсво зној мојега сељака…
Михаило Меденица
Михаило је част и понос српског рода,не само по речима већ и делима.