Славка је усисавала када се зачу интерфон. Будући да није очекивала госте, претпоставила је да је то неки поштар или момак што дели летак, па стисну дугме. Но убрзо затим зачу се звоно и на улазним вратима. Она одложи усисивач, те провири кроз кључаоницу. Био је то неки човек дуге, проседе косе и дуге браде, обучен у црно.
„Изволите?“, упитао она, помало уплашена, била је сама у стану, муж је одвео децу на неку утакмицу.
„Славка?“, упита човек мирно.
„Ја сам.“
„Овде Свети Какофоније.“
„Молим?“
„Са странице ОСТРОГ У СРЦИМА ПРАВОСЛАВНИХ СРБА.“
„Не разумем.“
„Можете ли отворити часком, да не вичем преко врата. Е, тако, хвала. Помаже Бог!“
„Помаже Бог.“
„Лајковали сте слику и написали Амин, на страници ОСТРОГ У СРЦИМА ПРАВОСЛАВНИХ СРБА.“
„Не знам, могуће, о чему се ту ради?“
„Па ту је била икона Светог Какофонија… то сам ја. Да, видите, ево, понео сам иконицу.“
„Личите.“
„Не, то сам ја. Ево, изволите, ставите у новчаник. И писало је: ако желите да вам Свети Какофоније дође у дом, лајкујте слику, напишите Амин и поделите на десет адреса.“
Славка климну главом. Човек рашири руке:
„Па. Ево ме.“
Домаћица обриса зној са чела:
„Ма, ко сте Ви, човече?“
„Сад сам Вам објаснио. Желели сте да Вам дођем у дом.“
„Али… тај… светитељ… Он је мртав.“
„На неки начин… Нисам сасвим. А да сам сасвим, зашто бисте лајковали и писали амин?“
„То… то се односи на духовно. А не…“
„Духовно? Па и духовно сам овде.“
„Да, као… знате… али ја сам мислила више као… “
„Кобајаги?“
„Не, него… Нисам мислила да ће… буквално доћи неко.“
„А како да дођем? Алегоријски?“
Станка дубоко издахну и подбочи руке о кук.
„Чујте, ја… ја нисам очекивала да… Па кућа ми је сада хаос.“
„Разумем, да дођем мало касније?“
„Не, него мислим… Ви сте Свети Како…?“
„Kакофоније.“
„ Заиста? И… и шта сад ја да радим…?“
„Не знам. Ви сте желели да Вам дођем у кућу.“
„Да осветите водицу, или…?“
„Умро сам без свештеног чина. Знате, читали сте моје житије?“
„Не, не баш…“
„Свакако знате ко сам, кад сам живео…?“
„Не, не, ја… Видела сам икону на интернету, учинила ми се лепом, лепе боје биле, и реко, можда помогне ако… али нисам очекивала, могли сте се најавити. И шта ја сада да радим?“
„Не знам, Славка, како бисте дочекали неког светитеља?“
„Па. Ваљда бих спремила неку погачу и кољиво. Обланде неке. Сад сте ме затекли.“
„Ето, ја се извињавам на непријатности.“
„А где Вам је…“, ту она кружно показа око главе.
„Ореол се не види заиста физичким очима, он на иконама симболише благодат Божију.“
„Ајде?“
„Да, нисмо заиста шетали свукуд са круговима око главе. Мислим, било би очигледно да смо светитељи.“
„Да, то ме увек збуњивало.“
„А ето.“
Наступи непријатна тишина.
„Да уђем ја или…?“
„А чујте, ово је неспоразум. Ја сам мислила да је то… знате. Онако симболичко.“
„Нисте очекивали да заиста дође неки светитељ вама у кућу?“
„А па не.“
„А славите славу?“
„Јесте, окупи се породица. И замислите, не дође нам Свети Никола у кућу.“
„Мислите да не дође?“
„А па не, то буду Мишини пријатељи са посла, моје другарице, ми се тако међусобно посећујемо по славама.“
„Не угостите некад, некога, овако, невезано да ли вам врати гошћење?“
„Па тог несретног Славка, силом прилика Мишин стриц, шта ће он, сирот, дође, поједе.“
„Ето.“
„Али, не… Не бих ја сад…“
„И шта ја сад да радим?“
„Можда да… дам који динар, чисто оно, за спасење душе?“
„Ако Ви нађете за сходно, ево, ја сам збуњен…“
„Ево, изволите. Извините на непријатности.“
„Знате, ја сам скроз из Мале Азије дошао…“
„Јасно, да. Ево. Толико имам у кући. Па помените у молитвама.“, ту се она овлаш прекрсти.
„Бог вам добро дао.“
Затвори Славка врата. Прилика у црном поодмаче, изађе из зграде, па извади мобилни телефон.
„Де сииии, Ђока! А? Ево, за сад сам убрао неких 12 хиљада, био на неколико места… Ма не наседну сви али неки наседну. Идемо док нас не посети милиција за лажно представљање али то се неће десити. Молим? Па неће, ако су довољно наивни да мисле да кликтање мишом и писање амина и дељење сличице на десет адреса ишта значи пред Богом, тако неће ни провалити и да им измишљен светитељ дође у кућу, шта они знају. Један ми дао и литру ракије из Трстеника. Па добар неки човек, то не спорим. Добро њима, мисле да су угостили светитеља, добро нама, сви на добитку. Хајде на кафу, ако си одрадио реон, нађемо се у Дендију.“
П.С. Надам се да овим нисам ником дао идеју
