Oni koji su nas bombardovali za svoj 50. rođendan, ponovo prete tokom obeležavanja 75 godina NATO-a. Novi plan je identičan starom, uz novi izmišljeni povod – umesto Memoranduma, tu je deklaracija Svesrpskog sabora, pa da ponovo krenu u otvorene antisrpske akcije, do onih oružanih.
Ovih dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić precizno je predstavio i objasnio novi plan zapadnih moćnika za razbijanje Srbije u pet tačaka, iz koga se vidi jak oslonac na onaj prethodni, na kome je bazirana oružana agresija na SR Jugoslaviju (Srbiju) 1999. godine. Ovaj prikaz je zasnovan na pouzdanim obaveštajnim informacijama i već površna analiza pokazuje da se on uveliko realizuje u praksi zloupotrebom balkanskih suparnika, protivnika i neprijatelja Srbije. Naravno, oni su potpuno zavisni, pa stoga uvek spremni da po instrukcijama slepo krenu u nove pokušaje provociranja sukoba, do oružanih, ko zna za čiji interes i po čijem planu.
Obnavlja se i dograđuje stara matrica da su Srbi bili i ostali agresori i zločinci, a svi drugi narodi na Balkanu su njihove žrtve i teški stradalnici željni „pravde“. Plan uništenja Srbije ima pet tačaka i predviđa sledeće korake:
1. Moralno sakaćenje;
2. Ekonomsko slabljenje;
3. Političko-medijsku agresiju;
4. Priželjkivanje sukoba s NATO-om; i konačno –
5. Krah Srbije.
Plan nije ni prvi ni poslednji i više odražava želje nego mogućnosti da se Srbija definitivno slomi i rasparča.
Bošnjački politički vrh kao da nije ništa naučio iz naše zajedničke stradalničke istorije koju su nam kreirali stranci, isti oni koji to sada ponovo rade. Svojevremeno je Alija Izetbegović po nagovoru američkog ambasadora u SFR Jugoslaviji Vorena Cimermana, Nemca, pogazio Lisabonski sporazum i krenuo u ratnu avanturu u kojoj su nastale ogromne srpske i bošnjačke žrtve gde se danas samo bošnjačke prikazuju kao „genocid“. Ništa od toga se ne bi desilo da Alija nije naseo na američka i nemačka prazna obećanja i živeli bi u daleko kompaktnijoj BiH nego što je nakon ovih ratova.
Kao uzrok svih zala koja su se dogodila u ratovima za razbijanje SFR Jugoslavije i formiranje novih država i paradržava, (kao) po dogovoru svi narodi koji su imali konkretne i jasne planove oružane pobune lažno su tvrdili da Srbi razbijaju Jugoslaviju iako su je oni jedini branili.
Argument im je bio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz tog vremena za koji su lažno tvrdili da je bio odraz srpske hegemonije i plan potčinjavanja svih drugih naroda na Balkanu u okviru „Velike Srbije“. Naravno da je sve to o tzv. Velikoj Srbiji bila laž jer SANU nije ni politička ni naredbodavna nego naučna institucija koja nema snagu da utiče na politička dešavanja. Memorandum je zloupotrebljen namernim pogrešnim tumačenjima i iskorišćen da se otvorena agresija i oružana pobuna podstaknuta izvana prikažu kao pravo na odbranu od izmišljene srpske agresije.
Da je ovaj novi plan identičan onom starom, najbolje sugerišu izjave Denisa Bećirovića, predsedavajućeg Predsedništvu BiH, i njemu sličnih, koji sada umesto Memoranduma traže novi izmišljeni povod da ponovo krenu u otvorene antisrpske akcije, do onih oružanih. Kao novi „opasan“ srpski dokument sličan Memorandumu prikazuju javno objavljenu deklaraciju Svesrpskog sabora i tvrde da je to plan nasilnog ostvarenja „Velike Srbije“, iako je to dokument koji ne zadire u prava drugih i zagovara mir i stabilnost.
OBRNUTO TUMAČENJE
A kako bi izgledale njihove eventualne nove „humanitarne akcije“ jasno se vidi iz analize onih starih.
Lažna rezolucija o genocidu u Srebrenici može se smatrati početkom realizacije novog plana potčinjavanja Srba i razbijanja RS i Srbije. Naravno da lažnu rezoluciju nisu mogle kreirati i pokrenuti genocidne države kao što su Nemačka i Ruanda, i da se sve odvijalo po instrukcijama i pod kontrolom američke diplomatije. Iako je bila zamišljena kao važan deo „moralnog sakaćenja“, rezolucija nije ispunila očekivanja njenih kreatora i sponzora jer nije uspela da satanizuje Srbe i Srbiju, ali se već tada znalo da će odlično poslužiti za izazivanje novih napetosti i sukoba na Balkanu.
To se upravo događa. Bošnjački i prištinski zvaničnici su u ratnoj euforiji – prete Srbima novim ratom, otvoreno se pripremaju za oružano nasilje i traže pomoć i podršku svojih moćnih mentora na Zapadu. Umesto da ih obuzdaju, oni ih podstiču i tako daju do znanja da su bošnjačka i prištinska agresivnost samo deo njihovog novog podlog plana. Srbija i Republika Srpska označene su kao legalne mete napada svake vrste, a u te napade uključuju se i najveći zločinci iz agresije 1999. godine, kao što je američki general Vesli Klark, koji deluje u strogoj koordinaciji s prištinskim rukovodstvom i bošnjačkim liderima. Naravno, sve što on kaže prenose regionalni mediji, ali i oni koji deluju u Srbiji pod kontrolom stranog faktora.
Klark upozorava: „Vučić želi da uzme barem severni deo Kosova, a možda i više, i da razbije BiH i uspostavi Veliku Srbiju.“ U potpunosti prihvata retoriku Kurtijevih zločinaca i optužuje Srbiju za izmišljene pripreme terorizma. Ko to nama priča o humanosti, demokratiji i međunarodnom pravu? Mentalne karakteristike ličnosti generala Klarka i ostalih diplomata i generala koji su pravili prljave planove agresije na SR Jugoslaviju (Srbiju) najbolje oslikavaju neka tajna dokumenta naše vojnoobaveštajne službe. Dovoljno je navesti samo jedan mali insert iz dokumenta, pa da surovost, nehumanost i neljudskost ovih „vojskovođa“ i „stratega“ bude neshvatljiva i potpuno neprihvatljiva.
Na međunarodnoj konferenciji održanoj 22. i 23. marta u Beogradu, povodom 25 godina od agresije na SRJ, u izlaganju našeg najboljeg obaveštajca svih vremena, general-potpukovnika u penziji Jovana Milanovića, na temu „Priprema NATO agresije na SR Jugoslaviju“, prikazani su tajni planovi agresora koji su zaista strašni. Na primer, 13. 3. 1999. održan je tajni sastanak u Briselu uz učešće aktuelnog kritičara Srbije generala Veslija Klarka, zatim Havijera Solane, Vilijama Vokera, američkog generala Normana Švarckofa i nama po zlu dobro poznatog Bernara Kušnera.
Na tom sastanku definisani su ciljevi agresije (1999):
1. Poniziti SRJ blickrigom;
2. Poraziti VJ i policiju SRJ;
3. Napraviti „spektakl“ povodom 50. godišnjice NATO-a.
U slučaju otpora:
1. Razbiti ekonomsku i putnu infrastrukturu;
2. Primenjivati osiromašeni uranijum;
3. Primenjivati kasetne bombe po naseljenim mestima;
4. Primenjivati neutronske bombe u graničnom pojasu.
Aktivirati – formirati Haški sud:
1. Optužiti ceo politički vrh Srbije za genocid, ratne zločine i kršenje međunarodnog ratnog prava;
2. Stvoriti nezavisno Kosovo;
3. Prisustvo NATO-a mora biti najmanje narednih 20 godina;
4. Razbiti ostatak Srbije.
U slučaju kapitulacije:
1. Zarobiti borbena sredstva kao ratni plen;
2. Ne dozvoliti izvlačenje mladim ljudima i komandnom kadru;
3. U kasnijoj fazi Kosovo pripojiti Albaniji;
4. Ne pružati pomoć ranjenicima;
5. Zadržati medicinsko osoblje;
6. Lakše ranjene upućivati u Valonu (Albanija);
7. Oduzeti lekove i medicinsku opremu;
8. Napuštenu decu upućivati u Valonu;
9. Oduzimati (vaditi) unutrašnje organe onima koji nisu oštećeni.
S obzirom na to da u SAD postoji jak kontinuitet stavova o pitanju „Kosova“, nema sumnje da bi iste ili slične namere bile deo novog plana neke nove agresije („humanitarne akcije“) na Srbe i Srbiju.
SUROVI „HUMANISTI“
Ovde posebno privlače pažnju stavovi ove zločinačke grupe planirani još pre agresije – da se ne pruža pomoć ranjenicima, da se oduzimaju lekovi i da se vade unutrašnji organi ljudi. Te surove radnje u delu dokumenta „U slučaju kapitulacije“ od tačke 4 do 9 na tom tajnom sastanku (koji nije ostao tajna za našu vojnoobaveštajnu službu) predložio je Bernar Kušner, ali to ne opravdava ostale koji su bili prisutni, pa ni glavnokomandujućeg generala tokom agresije Veslija Klarka, jer su Kušnerovi predlozi prihvaćeni.
Teško je naći u arhivama bilo koje vojske na svetu, sadašnje ili bivše, ovako precizno planirane surovosti koje su se kasnije dogodile u praksi. Sada je lakše razumeti histerično-ludački smeh Bernara Kušnera (čoveka koji je učestvovao u inscenaciji slučaja Račak kao povoda za agresiju na SRJ), u društvu nasmejane Rade Trajković, na pitanje novinara o vađenju unutrašnjih organa živim Srbima u „Žutoj kući“ u Albaniji.
Ozbiljno se nameće dilema da li je ideja o vađenju i prodaji organa zarobljenih Srba bila šiptarska ili samo detaljna instrukcija u organizaciji njihovih mentora i zaštitnika sa Zapada koji svoju veliku brigu za „Kosovo“ pokazuju i danas.
Vesli Klark, iako glavnokomandujući general tokom NATO agresije, nije se proslavio zločinačkim operacijama protiv našeg naroda. Predvodio je ogromnu armadu 19 NATO država protiv male, sankcijama iscrpljene i oslabljene Srbije, i tako izgubio oficirsku čast i poštovanje čak i kod svog naroda u SAD. Nije bio toga svestan, pa je 2004. učestvovao u trci Demokratske partije za predsedničku nominaciju, ali je brzo odustao. Svoj neuspeh povezuje za agresiju na Srbiju i kaje se što je nije sravnio sa zemljom, uveren da bi mu to obezbedilo predsedničku kandidaturu.
Međutim, postoji mnogo važniji razlog zašto on i danas brine o „Kosovu“, kao i drugi koji su imali ključne uloge u stvaranju te lažne države. I on je dobio bogat ratni plen, pravo da kanadska kompanija koju on predstavlja („Envidity Energy ltd“) istražuje i eksploatiše ugalj na „Kosovu“, gde samo na Drenici ima 12 milijardi tona lignita. Tako da nije jasno da li se on kroz napade na Srbiju i predsednika Srbije iskreno brine za „Kosovo“ ili za svoj unosan biznis.
PROVOKACIJOM DO SUKOBA
Novi plan za slom Srbije jasno pokazuje da ni bošnjački ni prištinski lideri ne računaju da svojom slabom vojskom i paravojskom mogu poraziti Srbiju. Njihov prljavi posao je da uporno provociraju Srbe i Srbiju, do krajnjih granica strpljenja i tolerancije, i da uvuku Srbiju u novi sukob s NATO-om. Naravno, logičan odgovor Srbije jeste da ne nasedne na te provokacije, ali da pruži jasan i nedvosmislen odgovor i otpor, mada je to mnogo lakše reći nego u praksi učiniti.
Bošnjaci su se ponovo dobro organizovali da provokacije budu u zenitu tokom obeležavanja „genocida“ u Srebrenici, odakle su poznata i zvučna imena odapinjala otrovne strele prema Srbima. Interesantno je da je glavna meta drskih napada bio predsednik Srbije, iako je glavni cilj njihovih aktivnosti da pažnju svetskih moćnika usmere ka gašenju RS „kao genocidne tvorevine“. Shvatili su da negiranje ključne uloge Srbije kao garanta Dejtonskog sporazuma neće uspeti podmetanjem laži da Srbija nije „garant“ nego samo (nebitni) „potpisnik“ sporazuma, zaključili su da je ipak Srbija glavna prepreka ostvarenju njihovog cilja i zato su se obrušili na Aleksandra Vučića. Neprihvatljivo je ono što govori Munira Subašić, kao predsednica pokreta „Majke Srebrenice“, i ono što govori Emir Suljagić, kao direktor memorijalnog centra Potočari, ali ipak najveću težinu u remećenju međunacionalnih odnosa u BiH i na Balkanu uopšte imaju zapaljive i ratnohuškaške izjave Denisa Bećirovića, predsednika Predsedništva BiH.
Priština svojim resursima koje im je dostavila Turska, zajedno sa Kforom, ali i drugim NATO formacijama na Balkanu, vrši provokativna izviđanja uz dinamično prikupljanje podataka i na druge načine. Tako detaljna obaveštajna istraživanja razmeštaja i aktivnosti srpske vojske i policije ne služe samo kao priprema budućeg ratišta nego i u propagandne svrhe da Srbija priprema neku vrstu vojne intervencije na „Kosovo“ (KiM) i da upravo Srbi „ponovo“ destabilizuju Balkan.
Takve sumnje i osude se oberučke prihvataju na Zapadu, zato što su naručene. Na osnovu njih treba složiti kockice budućeg eventualnog povoda za novu agresiju na Srbiju. Međutim, u mogućnosti odvraćanja ili odbrane Srbije uliva poverenje činjenica da su svi njihovi prljavi tajni planovi unapred provaljeni i raskrinkani. Nema tu za Srbe i Srbiju nikakvog iznenađenja, i zato priprema odbrane od neke buduće agresije može biti kvalitetna i nepredvidiva za neprijatelja, kao što je bila i kod prošle agresije.
